Уметност бирања

Од нашег сталног дописника
Вашингтон – Има тога и другде, али нигде као у Америци. У типичној самопослузи овде је купцу на дохват руке око 45.000 различитих артикала. Кад уђемо, купићемо, наравно, оно шта нам треба, онолико колико у том моменту можемо да платимо или понесемо. Али да ли ћемо купити „кока-колу” или „пепси”, коју од тридесетак изложених врста сладоледа, који од двадесетак различитих хлебова одабрати?

И обиље може да буде проблем. Испод крова сваког „Волмарта”, највећег америчког ланца „мегамаркета”, налази се око 100.000 артикала. Ако то није довољно, додатни избор је „онлајн”. У једном бару у центру Вашингтона на менију је око сто врста пива са свих страна света. „Онлајн” књижара „Амазон” нуди 24 милиона књига (и милионе других производа). „Нетфликс” је једноставан начин да се „онлајн” одабере ДВД филм има 100.000 наслова...

За шта се одлучити и када имамо јасну представу шта желимо, а поготово ако је немамо, није једноставно. Да ли ће на избор утицати оно што нам је у свести остало после бомбардовања рекламама које после свака три минута прекидају овдашње програме? Постоји ли заиста проблем превеликог избора? Можемо ли да одаберемо опцију да ништа не одаберемо?

Поменуте и сличне чињенице и ситуације тема су књиге „Уметност бирања” Шине Ајенгар, професорке на Факултету за бизнис Колумбија универзитетa (Sheena Iyengar: The Art of Choosing), изузетно занимљиве студије која је резултат њеног 15-годишњег истраживања ове теме. Није при том, како би се можда могло помислити из примера наведених на почетку овог текста, у њој реч само о дилемама у америчком „потрошачком рају”, књига се бави и филозофијом и праксом избора у различитим културама. А у бити, тема је како оно што свакодневно одабирамо утиче на наше животе.

Професорка Ијенгар има иначе занимљиву биографију: рођена је у Америци у породици управо приспелих имиграната из Индије. Њени су били Сики, припадници индијске верске мањине која има посебне ритуале који, на први поглед, у многим животним ситуацијама не остављају много избора: никад се не секу ни косе ни мушке браде, ношење неких верских обележја (турбан, метална наруквица...) обавезно је. Један од великих животних избора – брачног партнера – препушта се родитељима...

Као девојчица суочила се са великом драмом: ретка болест рожњаче оставила ју је готово потпуно слепом – може да разликује једино светло и таму. Али ни тај хендикеп није је оставио без избора. Дипломирала је религију на Пенсилванија универзитету, а докторат из социјалне психологије одбранила на Станфорду. О томе зашто се посветила баш проучавању проблема избора, у књизи каже: „Схватила сам да сјајна ствар у центру америчке културе, тако блештећа да можете да је видите чак и ако сте, као ја, слепи – јесте избор.”

Професорка Ајенгар је одабрала да књигу стави како детаље из своје биографије, ситуације сучељавања две културе (индијске и америчке), примера неких појединачних драма у којима је избор био борити се за живот или се предати, научних експеримената који доказују да што је понуда већа, могућност правог одабира постаје мања и слично. Штиво је питко пре свега зато што је лако ставити се у сваку ситуацију која се у књизи наводи.

Странице се убрзано листају да би се пронашли одговори о томе какав је однос између онога што (ода)бирамо и онога ко смо. Или зашто смо често разочарани својим избором, то јест зашто оно што добијемо од онога што смо одабрали веома често није у складу са оним што смо очекивали – и има ли бољег начина да усагласимо очекивања и резултате.

Можда је суштину и дилему избора најбоље предочила навођењем онога што је својевремено рекао славни Микеланђело: да су све његове скулптуре већ биле у камену, а да је његов посао био само да одстрани оно што је био вишак. Како, међутим, у каменим громадама животних ситуација одабрати скулптуру, а не вишак материјала? Ауторка у том погледу не може да нам каже ништа друго од онога што већ мање или више знамо: да су наши одабири прича нашег живота, да је сваки наш избор само по један међаш на путу од тога ко смо и шта смо данас до онога што желимо да будемо сутра.

„Ми своје животе меримо употребљавајући различите маркере: године, важне догађаје, постигнућа. Можемо такође да их меримо и изборима које чинимо; салдо наших одабира је то шта смо и ко смо данас. Кад живот гледамо кроз такву призму, постаје јасно да је одабир енормно моћна сила, суштински чинилац тога како живимо.”

Овај цитат је можда главна порука и закључак: бирање, од тривијалног до оног које мења живот, јесте пре свега уметност. Али како је усавршавати и колико контроле у ствари имамо над свакодневним одабирима? Како бирамо кад су опције практично неограничене? Можемо ли, и колико, да препустимо другима да бирају уместо нас?

Људска бића су, сугерира ауторка, рођена да би бирала. Али оно што нас разликује од других живих створења јесте то што свом избору можемо да дамо значење. „Наша могућност да одаберемо подразумева много више од једноставне реакције на информације које допиру до наших чула”, каже Шине Ајенгар. Али и поручује да на многа тешка питања постоје једноставни одговори. Да ли је, на пример, јутарње прање зуба избор или једноставно нешто што чинимо?

Одговор гласи – то је питање културе...