Umetnost biranja

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Ima toga i drugde, ali nigde kao u Americi. U tipičnoj samoposluzi ovde je kupcu na dohvat ruke oko 45.000 različitih artikala. Kad uđemo, kupićemo, naravno, ono šta nam treba, onoliko koliko u tom momentu možemo da platimo ili ponesemo. Ali da li ćemo kupiti „koka-kolu” ili „pepsi”, koju od tridesetak izloženih vrsta sladoleda, koji od dvadesetak različitih hlebova odabrati?

I obilje može da bude problem. Ispod krova svakog „Volmarta”, najvećeg američkog lanca „megamarketa”, nalazi se oko 100.000 artikala. Ako to nije dovoljno, dodatni izbor je „onlajn”. U jednom baru u centru Vašingtona na meniju je oko sto vrsta piva sa svih strana sveta. „Onlajn” knjižara „Amazon” nudi 24 miliona knjiga (i milione drugih proizvoda). „Netfliks” je jednostavan način da se „onlajn” odabere DVD film ima 100.000 naslova...

Za šta se odlučiti i kada imamo jasnu predstavu šta želimo, a pogotovo ako je nemamo, nije jednostavno. Da li će na izbor uticati ono što nam je u svesti ostalo posle bombardovanja reklamama koje posle svaka tri minuta prekidaju ovdašnje programe? Postoji li zaista problem prevelikog izbora? Možemo li da odaberemo opciju da ništa ne odaberemo?

Pomenute i slične činjenice i situacije tema su knjige „Umetnost biranja” Šine Ajengar, profesorke na Fakultetu za biznis Kolumbija univerziteta (Sheena Iyengar: The Art of Choosing), izuzetno zanimljive studije koja je rezultat njenog 15-godišnjeg istraživanja ove teme. Nije pri tom, kako bi se možda moglo pomisliti iz primera navedenih na početku ovog teksta, u njoj reč samo o dilemama u američkom „potrošačkom raju”, knjiga se bavi i filozofijom i praksom izbora u različitim kulturama. A u biti, tema je kako ono što svakodnevno odabiramo utiče na naše živote.

Profesorka Ijengar ima inače zanimljivu biografiju: rođena je u Americi u porodici upravo prispelih imigranata iz Indije. Njeni su bili Siki, pripadnici indijske verske manjine koja ima posebne rituale koji, na prvi pogled, u mnogim životnim situacijama ne ostavljaju mnogo izbora: nikad se ne seku ni kose ni muške brade, nošenje nekih verskih obeležja (turban, metalna narukvica...) obavezno je. Jedan od velikih životnih izbora – bračnog partnera – prepušta se roditeljima...

Kao devojčica suočila se sa velikom dramom: retka bolest rožnjače ostavila ju je gotovo potpuno slepom – može da razlikuje jedino svetlo i tamu. Ali ni taj hendikep nije je ostavio bez izbora. Diplomirala je religiju na Pensilvanija univerzitetu, a doktorat iz socijalne psihologije odbranila na Stanfordu. O tome zašto se posvetila baš proučavanju problema izbora, u knjizi kaže: „Shvatila sam da sjajna stvar u centru američke kulture, tako blešteća da možete da je vidite čak i ako ste, kao ja, slepi – jeste izbor.”

Profesorka Ajengar je odabrala da knjigu stavi kako detalje iz svoje biografije, situacije sučeljavanja dve kulture (indijske i američke), primera nekih pojedinačnih drama u kojima je izbor bio boriti se za život ili se predati, naučnih eksperimenata koji dokazuju da što je ponuda veća, mogućnost pravog odabira postaje manja i slično. Štivo je pitko pre svega zato što je lako staviti se u svaku situaciju koja se u knjizi navodi.

Stranice se ubrzano listaju da bi se pronašli odgovori o tome kakav je odnos između onoga što (oda)biramo i onoga ko smo. Ili zašto smo često razočarani svojim izborom, to jest zašto ono što dobijemo od onoga što smo odabrali veoma često nije u skladu sa onim što smo očekivali – i ima li boljeg načina da usaglasimo očekivanja i rezultate.

Možda je suštinu i dilemu izbora najbolje predočila navođenjem onoga što je svojevremeno rekao slavni Mikelanđelo: da su sve njegove skulpture već bile u kamenu, a da je njegov posao bio samo da odstrani ono što je bio višak. Kako, međutim, u kamenim gromadama životnih situacija odabrati skulpturu, a ne višak materijala? Autorka u tom pogledu ne može da nam kaže ništa drugo od onoga što već manje ili više znamo: da su naši odabiri priča našeg života, da je svaki naš izbor samo po jedan međaš na putu od toga ko smo i šta smo danas do onoga što želimo da budemo sutra.

„Mi svoje živote merimo upotrebljavajući različite markere: godine, važne događaje, postignuća. Možemo takođe da ih merimo i izborima koje činimo; saldo naših odabira je to šta smo i ko smo danas. Kad život gledamo kroz takvu prizmu, postaje jasno da je odabir enormno moćna sila, suštinski činilac toga kako živimo.”

Ovaj citat je možda glavna poruka i zaključak: biranje, od trivijalnog do onog koje menja život, jeste pre svega umetnost. Ali kako je usavršavati i koliko kontrole u stvari imamo nad svakodnevnim odabirima? Kako biramo kad su opcije praktično neograničene? Možemo li, i koliko, da prepustimo drugima da biraju umesto nas?

Ljudska bića su, sugerira autorka, rođena da bi birala. Ali ono što nas razlikuje od drugih živih stvorenja jeste to što svom izboru možemo da damo značenje. „Naša mogućnost da odaberemo podrazumeva mnogo više od jednostavne reakcije na informacije koje dopiru do naših čula”, kaže Šine Ajengar. Ali i poručuje da na mnoga teška pitanja postoje jednostavni odgovori. Da li je, na primer, jutarnje pranje zuba izbor ili jednostavno nešto što činimo?

Odgovor glasi – to je pitanje kulture...