Лековите резерве

Изјава министра финансија Млађана Динкића, по којој ће крајем ове године девизне резерве земље премашити десет милијарди долара, дошла је као најбоља увертира за изванредну продају нашег првог мобилног оператера "Моби 63" за 1,5 милијарди евра. Од те суме претежан део, 1,1 милијарда евра, слиће се баш у буџет Србије и, без икакве сумње, дати изузетан допринос новом скоку девизних резерви земље, које су сада веће од осам милијарди долара.

Истина, министар Динкић није нигде рекао да ли је рачунао и на тај велики новац, али за ову причу то није од пресудне важности. Чињеница је да резерве страног новца – расту. И то убрзано.

После много година сиротовања и зајмова по свету, поготово од ММФ-а, управо за јачање девизних резерви, Србија се први пут, после много деценија, суочава са "проблемом" раста својих девизних резерви и свим импликацијама тог феномена.

А оне су исто што и лек за човека. Ако их је мало, привреда ће да куња и споро ће се опорављати од какве болести; ако их је превише, могу да буду погубне по здравље. Не ваља ни једно нити друго. Питање је, дакле, мере.

Шта за нас може значити тих пожељних и могућих десет милијарди долара?

Према речима универзитетског професора др Животе Ристића, "девизне резерве морају бити толико велике да никада нису мале". Другим речима, њихов износ треба да буде таман толики да земља никада не западне у проблем са измиривањем доспелих обавеза.

У последња три века, колико се овим проблемом бави економска наука, искристалисале су се разне теоријске и емпиријске методе за израчунавање оптималне суме девизних резерви за сваку земљу, па и нашу. То је, отприлике, како су искуство, струка и наука измерили између минималних 1,7 и максималних три пута увећаних годишњих издатака за увоз робе, услуга и свега осталог.

Практично, то значи да су Србији, која је лане имала увоз већи од осам милијарди долара, потребне минималне девизне резерве од око 13,6, а максимално око 25 милијарди долара. Ми се, судећи по тој рачуници, тек приближавамо некаквом оптималном минимуму. О максимуму ће тек неко други "лупати главу", јер прекомерне девизне резерве нису ништа друго до бесплатно кредитирање државе емитента валуте у којој се оне држе.

Пошто те велике паре не стоје у некаквим трезорима и добро обезбеђеним бункерима већ су положене у најбољим светским банкама где се обрћу, и наша централна банка, која води бригу о тим нашим "белим парама за црне дане", мора готово дневно да води рачуна коме их поверава, по којој цени, али и да у сваком тренутку могу бити на дохвату руке, јер се у измиривању дугова не сме каснити, ако већ желимо да будемо део признатог и финансијски дисциплинованог света.