Факултетски хаос звања

Иако се ових дана у медијима презентује као решење многих проблема, предлог „Радне групе Министарства образовања“ за измене и допуне Закона о високом образовању још једна је пропуштена шанса за приближавање нашег образовног система Европи. На заједничком скупу Националног и Ректорског савета још пре годину дана је постигнут општи консензус да треба приступити интеграцији државних универзитета (који сада функционишу као нерационална конфедерација факултета), али у предлогу „Радне групе“ о томе нема ни помена. Тиме је пропуштена шанса не само да се високо образовање учини рационалнијим, већ да се и научни кадар и научни ресурси обједине и учине ефикаснијим и друштвено кориснијим. Али, тиме би се нарушили партикуларни интереси оних факултета који финансијски стоје више него добро, а који очито имају јаке лобисте.

Друга пропуштена шанса је да се идеја Болоњске декларације о систему три плус два (која је замишљена као флексибилнији систем са могућношћу да се након три године доврши образовање или промени професионално усмерење) коначно реализује. У претходној верзији закона она је дата као могућност, али је толерисана и инерција, по којој је постојећи четворогодишњи систем претворен у петогодишње студије једноставним (и бесмисленим, са аспекта ранијег излаза) додавањем једног семестра плус дипломског рада. Уместо да Гордијев чвор разреши инсистирањем на трогодишњим основним студијама и интегрисаним петогодишњим (тамо где није могућ ранији излаз), предлог „Радне групе“ је ствар максимално искомпликовао легитимисањем четворогодишњих студија као „другог нивоа“ и давањем назива „дипломирани“ (иако то нису дипломске студије, нити се брани дипломски рад!). Увођењем тог и још неких нивоа студија доћи ћемо у ситуацију да ћемо сада имати: две врсте основних студија (првог и другог нивоа), две врсте „дипломираних“ (садашњих и оних по ранијем закону), две врсте мастера (академски и струковни), две врсте струковних студија (уводи се и „кратки циклус“) и чак четири врсте специјализација (струковне, академске од једне и две године, те медицинске). У оваквом хаосу звања неће моћи да се снађу ни сами ректори, а камоли послодавци!

Још један предлог више него збуњује. У неколико чланова предлога закона предвиђају се препреке за новоосноване високообразовне установе. Крајње чудно и у најмању руку неуставно. Ако су се хтели зауставити ловци у мутном, онда се то морало учинити надзором, а не законом. Треба поставити континуирано праћење елемената акредитације који пречесто функционишу као Потемкинова села, треба коначно направити регистар наставника (што је регулисано постојећим Законом, али није реализовано). Дакле треба зауставити мутљаг и у старим и у новим установама, а не a priori спречавати нове. Спречавање нових само иде на руку старим приватним универзитетима који би да смање конкуренцију, а не даје никакав допринос квалитету високог образовања у Србији.

Ако Вам се, драги читаоче, учинило чудним да члан Националног савета за високо образовање ово пише у новинама уместо да се за то бори у оквиру те институције, одговор је да су у „Радној групи“ учествовала само три члана овог тела, а да је осталих 15 о томе било обавештено тек у оквиру јавне дискусије. То јесте чудно, будући да су стратегија и конститутивна акта по Закону у надлежности Националног савета, а да се институција „Радне групе“ нигде не помиње. Као и у другим областима, ми имамо институције чија је надлежност да саветује и контролише извршну власт, али се то извршној власти никако не допада. Па се онда формирају ad hoc тела. И то је још један показатељ да у нашем друштву индивидуални интереси још увек превладавају опште и индивидуалне полуге моћи још увек превладавају институције.

Професор Универзитета у Новом Саду, члан Националног савета за високо образовање Републике Србије