Fakultetski haos zvanja

Iako se ovih dana u medijima prezentuje kao rešenje mnogih problema, predlog „Radne grupe Ministarstva obrazovanja“ za izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju još jedna je propuštena šansa za približavanje našeg obrazovnog sistema Evropi. Na zajedničkom skupu Nacionalnog i Rektorskog saveta još pre godinu dana je postignut opšti konsenzus da treba pristupiti integraciji državnih univerziteta (koji sada funkcionišu kao neracionalna konfederacija fakulteta), ali u predlogu „Radne grupe“ o tome nema ni pomena. Time je propuštena šansa ne samo da se visoko obrazovanje učini racionalnijim, već da se i naučni kadar i naučni resursi objedine i učine efikasnijim i društveno korisnijim. Ali, time bi se narušili partikularni interesi onih fakulteta koji finansijski stoje više nego dobro, a koji očito imaju jake lobiste.

Druga propuštena šansa je da se ideja Bolonjske deklaracije o sistemu tri plus dva (koja je zamišljena kao fleksibilniji sistem sa mogućnošću da se nakon tri godine dovrši obrazovanje ili promeni profesionalno usmerenje) konačno realizuje. U prethodnoj verziji zakona ona je data kao mogućnost, ali je tolerisana i inercija, po kojoj je postojeći četvorogodišnji sistem pretvoren u petogodišnje studije jednostavnim (i besmislenim, sa aspekta ranijeg izlaza) dodavanjem jednog semestra plus diplomskog rada. Umesto da Gordijev čvor razreši insistiranjem na trogodišnjim osnovnim studijama i integrisanim petogodišnjim (tamo gde nije moguć raniji izlaz), predlog „Radne grupe“ je stvar maksimalno iskomplikovao legitimisanjem četvorogodišnjih studija kao „drugog nivoa“ i davanjem naziva „diplomirani“ (iako to nisu diplomske studije, niti se brani diplomski rad!). Uvođenjem tog i još nekih nivoa studija doći ćemo u situaciju da ćemo sada imati: dve vrste osnovnih studija (prvog i drugog nivoa), dve vrste „diplomiranih“ (sadašnjih i onih po ranijem zakonu), dve vrste mastera (akademski i strukovni), dve vrste strukovnih studija (uvodi se i „kratki ciklus“) i čak četiri vrste specijalizacija (strukovne, akademske od jedne i dve godine, te medicinske). U ovakvom haosu zvanja neće moći da se snađu ni sami rektori, a kamoli poslodavci!

Još jedan predlog više nego zbunjuje. U nekoliko članova predloga zakona predviđaju se prepreke za novoosnovane visokoobrazovne ustanove. Krajnje čudno i u najmanju ruku neustavno. Ako su se hteli zaustaviti lovci u mutnom, onda se to moralo učiniti nadzorom, a ne zakonom. Treba postaviti kontinuirano praćenje elemenata akreditacije koji prečesto funkcionišu kao Potemkinova sela, treba konačno napraviti registar nastavnika (što je regulisano postojećim Zakonom, ali nije realizovano). Dakle treba zaustaviti mutljag i u starim i u novim ustanovama, a ne a priori sprečavati nove. Sprečavanje novih samo ide na ruku starim privatnim univerzitetima koji bi da smanje konkurenciju, a ne daje nikakav doprinos kvalitetu visokog obrazovanja u Srbiji.

Ako Vam se, dragi čitaoče, učinilo čudnim da član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ovo piše u novinama umesto da se za to bori u okviru te institucije, odgovor je da su u „Radnoj grupi“ učestvovala samo tri člana ovog tela, a da je ostalih 15 o tome bilo obavešteno tek u okviru javne diskusije. To jeste čudno, budući da su strategija i konstitutivna akta po Zakonu u nadležnosti Nacionalnog saveta, a da se institucija „Radne grupe“ nigde ne pominje. Kao i u drugim oblastima, mi imamo institucije čija je nadležnost da savetuje i kontroliše izvršnu vlast, ali se to izvršnoj vlasti nikako ne dopada. Pa se onda formiraju ad hoc tela. I to je još jedan pokazatelj da u našem društvu individualni interesi još uvek prevladavaju opšte i individualne poluge moći još uvek prevladavaju institucije.

Profesor Univerziteta u Novom Sadu, član Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje Republike Srbije