КОАЛИЦИЈА (БЕЗ) ИЗНЕНАЂЕЊА

Ko ће чинити нову владу и шта ће бити њени први потези?

Новије српско искуство са прављењем влада, у околностима у којима су могуће различите коалиционе комбинације, није баш превелико. Ако бисмо га морали генерализовати, рекли бисмо да су на крају прављене управо оне коалиционе владе које нико није очекивао.

Први такав случај био је након избора 1997. Сви су мислили да ће нову владу образовати СПС и СПО. И доиста, ове две странке су започеле преговоре око расподеле мандата. Новине су чак објављивале слике страначких функционера СПО са потписима: "будући потпредседник" или "будући министар". А онда је, готово преко ноћи, СПС направио договор са СРС. Тако је створена влада Марјановић-Шешељ.

Слично је било и након избора 2003. Сви су мислили да ће нову владу чинити коалиција ДСС-ДС-Г17. И ту се преговарало око расподеле министарских места. И ту су новине већ проглашавале будуће министре. А онда је Коштуница, такође брзо и ненадано, направио договор са СПС и формирао мањинску владу.

Заједничко за оба случаја јесте да је странка која се сматрала сигурним коалиционим партнером тражила превише. Заправо, у оба случаја странка из другог плана, тј. коалициони аутсајдер (СРС, СПС), била је лакша за прављење договора (читај "јефтинија") од странке из првог плана, тј. коалиционог фаворита (СПО, ДС).

Дакле, ко ће чинити нову владу 2007. зависиће од преговарачке способности и реалистичког приступа три странке: ДС, ДСС и СРС. Комбинација ДС-ДСС је прва, вероватнија варијанта. Комбинација ДСС-СРС је друга, резервна. Главно спорно место прве варијанте јесте ко ће бити премијер. Главно спорно место друге варијанте јесте како би ту владу примили САД и ЕУ, али и заточеник из Схевенингена. Ако Ахтисаријево решење не буде потпуна катастрофа за Србе и ако ДС да премијерско место Коштуници, ево владе ДС-ДСС. Ако пак косовско решење буде катастрофа и ако се не постигне договор око премијера, расте могућност за владу ДСС и СРС. Наравно, у обе варијанте могуће су и мањинске владе. Нарочито је мањинска влада могућа у другој варијанти, пошто је јасно да би ЕУ и САД лакше примили мањинску владу ДСС, уз скупштинску подршку СРС, него директно учешће радикала у влади.

Ипак, ако бих морао да се кладим, можда бих пре ставио новац на комбинацију ДС-ДСС него на ону ДСС-СРС. Као прво, Ахтисари ће се вероватно потрудити да своју горку пилулу завије у неки слатки и колико-толико прихватљиви омотач. Отуда његово решење Србима можда и не буде изгледало као потпуна катастрофа. И друго, чињеница да ДС у кампањи не инсистира на имену премијера показује да је, барем у том питању, ова странка отворена за преговарање. Наравно, изненађења су и ту могућа. ДС и ДСС, уз мањинске странке, вероватно ће морати да потраже још једног коалиционог партнера. Лако је могуће да се управо око тога не постигне договор. Чак и са Г17 плус, због супарништва Ђелић-Динкић, неће лако бити направити владу. А да не говоримо о могућим тешкоћама увезивања ДС са СПС, или пак о апсурдности сваке комбинације ДСС и ЛДП. Заправо, немогућност налажења трећег партнера такође може широко отворити врата резервној варијанти ДСС-СРС.

Но, ако се главни политички актери буду рационално понашали, негде у марту или априлу 2007. Коштуница би ипак могао да објави образовање владе ДС-ДСС. Та влада би, вероватно, као награду за то што је уопште настала и што ЕУ и САД не морају да имају посла са радикалима, могла доста брзо да добије наставак преговора о придруживању. Чак и без хватања Младића, Србија би на тај начин била подстакнута на даљу интеграцију у Европску унију. Такође, то би могло ублажити и незадовољство Србије због Ахтисаријевог решења. Уз то, Србија би тако лакше прогутала и неминовне рестрикције у новом буџету. Наиме, ко год да добије Министарство финансија сигурно неће испуњавати сва могућа обећања о државној помоћи за ово или за оно, којима нас ових дана затрпавају. Поготово се може очекивати стезање каиша уколико Ђелић постане министар државне благајне. Тако ће се у становништву засигурно јавити разочарење због раскорака између предизборних обећања и постизборне стварности. А наставак придруживања ЕУ могао би донекле да ублажи то незадовољство.

Нова влада ће, такође, одмах морати нешто да уради и у вези са Косовом. До сада су ДС и ДСС по том питању деловали као добар тим. Управо захваљујући таквом деловању положај Србије је, у косовској ствари, данас знатно бољи него 2004. Нема разлога да влада ДС и ДСС на тај начин не делује и убудуће. Ахтисаријево решење ће сигурно захтевати снажну дипломатску реакцију Србије. Та реакција ће извесно бити оштра и пуна јетких речи. Али, тешко да ће она представљати рушење мостова према САД и ЕУ. Ако страни чиниоци не одаберу одвећ радикална решења, ни реакција нове владе неће бити одвећ радикална.

Но читава ова анализа почива на вероватноћи и претпоставци рационалности актера. А Србија је земља изненађења и ирационалности. Не само овдашњих актера, већ и страних чинилаца суочених са српским вртлогом. Отуда, немојмо имати илузије. Једино што је сигурно, када је реч о Србији, јесте – да ипак ништа није сигурно.

Политички аналитичар