Лично и професионално

Док сам „пекла” занат новинара, моја прва уредница у „Политици” ми је говорила да не заборавим да су и политичари о којима пишем „крвави испод коже”. Дакле, људи су као ми, па тек онда председници, министри, лекари, патриоте… Кад их погоде болест и јад, или када одређују животне приоритете, урадиће онако како би то урадио обичан човек.

Министар здравља, професор др Томица Милосављевић је одлучујући да се интервенцији дискус херније подвргне у минхенској болници, методом која је савременија и мање ризична од оне која се ради у нашим клиникама, показао управо то. Помислио је да као обичан човек може да изабере најбоље за себе, да операцију плати из свог џепа, да се опорави и врати на свој посао. Али, „невоља” је што његов посао није обичан посао. Он је министар здравља, па је такав његов гест, као човека који у континуитету у петој влади води здравство Србије, изазвао лавину негативних коментара. Од тога да је дао лош лични пример, да је изазвао неповерење грађана у здравствени систем који води годинама, до питања одакле му новац за операцију у познатој клиници. Опет се тражи оставка министра здравља. Опет се то ради на сајтовима, у анонимним изјавама, у новинарским текстовима… Свако ће разумети да је здравље на првом месту и и да је његова одлука људска, али да ли је таква одлука дозвољена министру здравља? Да је министар неког другог ресора, рецимо, економије и регионалног развоја или полиције, можда би му и опростили лечење у иностранству, али овако – тешко.

И мени је више досадило да често пишем о „Томичиној оставци”, јер је то већ постало „опште место”. Размишљам, ако ја имам шефа који ме оцењује, па ме позове и каже: „Ово си радила добро, а ово ниси”, ваљда и министар здравља има свог шефа који треба да процени његов рад. Дакле, процену учинка министра Милосављевића у сређивању стања у здравству, али и оцену да ли је одлука да се оперише у иностранству довољан разлог за смену са места министра, требало би да донесе премијер.

Министар Милосављевић је за „Политику” објаснио да није планирао операцију у иностранству, већ да је само сплет околности и пријатељских веза довео до тога да, после месец дана лечења у нашим болницама, буде оперисан у Немачкој. Неко рече – између професионалног и личног, одлучио се за ово друго. На министарској функцији можда буде још два месеца или још две године, али нога му треба за цео живот. Дакле, људске дилеме нема. Али да ли просечан грађанин Србије има овакву могућност избора?

Остаје и једно велико питање: како то да установа – попут Института за неурохирургију Клиничког центра Србије који је пре 20 година био међу најјачим стручним клиникама у овом делу Европе – није увела методу неинвазивне лапараскопске операције дискус херније у редовни, рутински програм?