Lično i profesionalno

Dok sam „pekla” zanat novinara, moja prva urednica u „Politici” mi je govorila da ne zaboravim da su i političari o kojima pišem „krvavi ispod kože”. Dakle, ljudi su kao mi, pa tek onda predsednici, ministri, lekari, patriote… Kad ih pogode bolest i jad, ili kada određuju životne prioritete, uradiće onako kako bi to uradio običan čovek.

Ministar zdravlja, profesor dr Tomica Milosavljević je odlučujući da se intervenciji diskus hernije podvrgne u minhenskoj bolnici, metodom koja je savremenija i manje rizična od one koja se radi u našim klinikama, pokazao upravo to. Pomislio je da kao običan čovek može da izabere najbolje za sebe, da operaciju plati iz svog džepa, da se oporavi i vrati na svoj posao. Ali, „nevolja” je što njegov posao nije običan posao. On je ministar zdravlja, pa je takav njegov gest, kao čoveka koji u kontinuitetu u petoj vladi vodi zdravstvo Srbije, izazvao lavinu negativnih komentara. Od toga da je dao loš lični primer, da je izazvao nepoverenje građana u zdravstveni sistem koji vodi godinama, do pitanja odakle mu novac za operaciju u poznatoj klinici. Opet se traži ostavka ministra zdravlja. Opet se to radi na sajtovima, u anonimnim izjavama, u novinarskim tekstovima… Svako će razumeti da je zdravlje na prvom mestu i i da je njegova odluka ljudska, ali da li je takva odluka dozvoljena ministru zdravlja? Da je ministar nekog drugog resora, recimo, ekonomije i regionalnog razvoja ili policije, možda bi mu i oprostili lečenje u inostranstvu, ali ovako – teško.

I meni je više dosadilo da često pišem o „Tomičinoj ostavci”, jer je to već postalo „opšte mesto”. Razmišljam, ako ja imam šefa koji me ocenjuje, pa me pozove i kaže: „Ovo si radila dobro, a ovo nisi”, valjda i ministar zdravlja ima svog šefa koji treba da proceni njegov rad. Dakle, procenu učinka ministra Milosavljevića u sređivanju stanja u zdravstvu, ali i ocenu da li je odluka da se operiše u inostranstvu dovoljan razlog za smenu sa mesta ministra, trebalo bi da donese premijer.

Ministar Milosavljević je za „Politiku” objasnio da nije planirao operaciju u inostranstvu, već da je samo splet okolnosti i prijateljskih veza doveo do toga da, posle mesec dana lečenja u našim bolnicama, bude operisan u Nemačkoj. Neko reče – između profesionalnog i ličnog, odlučio se za ovo drugo. Na ministarskoj funkciji možda bude još dva meseca ili još dve godine, ali noga mu treba za ceo život. Dakle, ljudske dileme nema. Ali da li prosečan građanin Srbije ima ovakvu mogućnost izbora?

Ostaje i jedno veliko pitanje: kako to da ustanova – poput Instituta za neurohirurgiju Kliničkog centra Srbije koji je pre 20 godina bio među najjačim stručnim klinikama u ovom delu Evrope – nije uvela metodu neinvazivne laparaskopske operacije diskus hernije u redovni, rutinski program?