Шломовићева збирка на аукцији

У календару јунских активности аукцијске куће „Сотби” ,у Паризу и Лондону предвиђена је јавна продаја дела тзв. Шломовићеве збирке, коју чини око 140 слика чувених уметника, укључујући Пикаса, Реноара, Сезана, Гогена и Дерена, а које су након смрти њиховог власника, познатог француског колекционара и трговца уметничким делима Амброаза Волара, завршиле код Воларовог сарадника и пријатеља Ериха Шломовића, Јеврејина, рођеног у Хрватској 1915. Познато је да Шломовићева збирка чини део сталне иностране колекције Народног музеја у Београду.

Допадљив, елегантан и углађених манира, млади Шломовић се, по доласку у Париз средином тридесетих година у намери да постане трговац уметнинама и импресарио, одмах приближио многим уметницима: Коктоу, Бонару, Шагалу и Корбизјеу. Прича се да се хвалио да је од Корбизјеа наручио изградњу музеја модерне уметности у Београду. Тада упознаје и чувеног колекционара Амброаза Волара и постаје његов секретар.

Однос Волара и Шломовића није се базирао само на пословним аспектима. То је била и веза заснована на емоционалном односу отац–син (иако има и оних који су овом односу приписали хомоеротичне елементе), која се између њих створила већ при првом сусрету да би током времена допринела учвршћењу положаја амбициозног Југословена.

Када је у лето 1939. Волар погинуо у саобраћајној незгоди, у 73.години, у његовој уметничкој галерији у улици Лафит остало је око 600 дела изузетних уметника којима је, током своје каријере, свесрдно помагао. Од тада је бригу о овом „благу” преузео Шломовић који је и после Воларове смрти наставио да купује уметнине.

У страху од вихора Другог светског рата, решен да сачува вредну збирку , Шломовић изнајмљује сеф у париској банци Сосијете женерал где похрањује 140 радова, а остале (око 400), захваљујући помоћи југословенских дипломата, успева да пребаци у Југославију. Прво у Загреб, а потом у Београд где покушава да организује велику изложбу.

Убрзо затим нацисти су окупирали Југославију. Шломовић, будући јеврејског порекла, са породицом бежи у село Бачина, јужно одБеограда. Ту, у кући једног мештанина, уз помоћ својих домаћина, иза лажног зида, сакрива неколико металних контејнера и кутија препуних слика, цртежа и графика. Крајем 1941.Шломовић је, заједно са својим оцем и братом, ухваћен и депортован у логор Сајмиште. Претпоставља се да је, заједно са осталим члановима породице, убијен 1942. Рат је преживела једино мајка Роза, која је недуго након завршетка рата погинула на путу за Београд, у судару возова.

Компликована и трагична Шломовићева судбина заинтересовала је не само књижевника Мому Капора („Досије Шломовић”) и режисера Вељка Булајића који се његовим ликом бавио у филму „Донатор”, него и стране ауторе. У том смислу, поменимо новинара Виктора Перија, који се, у својој књизи „Украдена уметност” (објављеној у Израелу 2000, после смрти аутора), такође бавио истраживањем „мистерије Шломовић”. Пери пише да су му људи из београдских уметничких кругова рекли да су југословенске власти сазнале за постојање збирке преко америчке амбасаде.

У једном телефонском разговору дипломата „мистер Клифорд” обавестио је владу да жели да од једне жене, у очајничкој потреби за новцем, купи нека уметничка дела. Убрзо затим, југословенски агенти су ступили у посед слика које су потом смештене у Народни музеј у Београду.

Тек почетком шездесетих почело је да се јавно говори о Шломовићевој колекцији – прво у Југославији, затим у иностранству. Тако је француски историчар уметности Дени Руар 1964.написао да је колекционар Волар Шломовићу поклонио своју збирку. Иако је овако богати поклон прогласио „невероватним”, Руар је нагласио да је Шломовић планирао „да читаву колекцију остави Београдском музеју, као независну јединицу која би требало да понесе његово име”.

Иако су „преживела” рат и нису допала у руке нацистима, дела чувана у банци Сосијете женерал деценијама су била готово невидљива и неприступачна. Тек 1979, по истеку законског рока, ова банка је стекла право да отвори сеф и прода изузетна дела у циљу наплате накнаде за чување уметнина у свом депоу. Аукција, планирана за 1981, обустављена је: Воларови и Шломовићеви наследници започели су судски поступак који је коначно завршен тек 2006. Већина спорних дела завршила је у рукама Воларових наследника.

Крајем јуна, напариској лицитацији код „Сотбија” биће изложен „драгуљ” колекције: слика „Дрвеће у Колиуру” (1905) фовисте Андреа Дерена, чија се вредност процењује на више од 10 милиона евра. У Лондон, поред Пикасове гравире „Скромни оброк” (1904), „путују” Сезанов „Портрет Емила Золе” (сликаревог школског друга), слика коју је уметник насликао између 1862. и 1864, као и Дегаов монотип – „Празник заштитнице” (око 1878-79).

Снежана Симић