Судија

„Лазовићу, стићи ће те правда коју делиш”.

Тако је писало на огромном транспаренту на утакмици Црвене звезде са клубом из Јагодине 21. септембра 2008. године.

Била је то очигледна и јасна претња судији Лазовићу који је, тада први пут, на десет година затвора осудио Уроша Мишића због покушаја убиства жандарма Небојше Трајковића на фудбалској утакмици децембра 2007. године. Фудбалери црвено-белих су пред сам почетак исте утакмице, истрчали на терен у мајицама на којима је писало: „Правда за Уроша”. Те претње судији нису ни разматране ни санкционисане.

Том истом судији Окружног суда, касније је један београдски адвокат, јавно, пред сведоцима припретио да „пази како суди, јер неће бити реизабран”.

А пре два дана, веће Вишег суда у Београду, на поновљеном суђењу, осудило је Уроша Мишића, истом временском казном, на десет година затвора за покушај убиства са умишљајем. Већу је председавао исти судија, Велимир Лазовић.

Дакле, судија Лазовић није устукнуо. Јесте поновљен процес, поново су извођени докази али Лазовић је остао при истом уверењу. Није устукнуо ни на речи адвоката одбране да се понадао да има правде и да извршна власт, ипак, не може да врши било какав утицај на судске одлуке. Адвокат је чак, да остави утисак на све присутне, најавио да ће проверити да ли је „тога било” у овом случају. После свега, сада би било најопасније Лазовића проглашавати херојем или усамљеним борцем за правду. Била би то претешка оптужба Србије и српског правосуђа. Лазовићу нису потребни атрибути него заштита. Он је послао поруку да се не плаши и да се не треба олако односити према злоделима навијача.

Али, када судске одлуке у једној држави имају снагу прворазредне вести, и најчешће буду повод за нове оптужбе, претње и тумачења, онда шта друго да се закључи него да нешто није у реду ни с том државом а самим тим и са правосуђем исте. Методологија налаже да кад нешто није у реду, прво треба утврдити шта није у реду, па онда оном ваљаном делу пружити заштиту, сачувати га...

Свака држава, па и ова наша, судијама зато мора да шаље несумњиву поруку да може да их заштити. А онима који прете судијама, истовремено да стави до знања, конкретно, да их се не плаши и да ће их послати тамо где ће бити безопасни. То за сада не чини довољно оштро, или убедљиво. Само неколико дана раније, пре пресуде Мишићу, за претње на стадиону упућене новинарки Бранкици Станковић да ће „проћи као Ћурувија” судија је одбацио оптужницу, чак не испитујући окривљене. И још им се извинио. На другој страни, за претње путем „Фејсбука” истој Бранкици друго двоје судија је одредило починиоцима затворске казне. Свима је јасно да је реч о истом кривичном делу учињеном на различите начине. И да су судски аршини колебљиви и несигурни.

И друштво и држава морају да ураде све да судије не буду колебљиве. Али, то не могу да ураде без судија.