Sudija

„Lazoviću, stići će te pravda koju deliš”.

Tako je pisalo na ogromnom transparentu na utakmici Crvene zvezde sa klubom iz Jagodine 21. septembra 2008. godine.

Bila je to očigledna i jasna pretnja sudiji Lazoviću koji je, tada prvi put, na deset godina zatvora osudio Uroša Mišića zbog pokušaja ubistva žandarma Nebojše Trajkovića na fudbalskoj utakmici decembra 2007. godine. Fudbaleri crveno-belih su pred sam početak iste utakmice, istrčali na teren u majicama na kojima je pisalo: „Pravda za Uroša”. Te pretnje sudiji nisu ni razmatrane ni sankcionisane.

Tom istom sudiji Okružnog suda, kasnije je jedan beogradski advokat, javno, pred svedocima pripretio da „pazi kako sudi, jer neće biti reizabran”.

A pre dva dana, veće Višeg suda u Beogradu, na ponovljenom suđenju, osudilo je Uroša Mišića, istom vremenskom kaznom, na deset godina zatvora za pokušaj ubistva sa umišljajem. Veću je predsedavao isti sudija, Velimir Lazović.

Dakle, sudija Lazović nije ustuknuo. Jeste ponovljen proces, ponovo su izvođeni dokazi ali Lazović je ostao pri istom uverenju. Nije ustuknuo ni na reči advokata odbrane da se ponadao da ima pravde i da izvršna vlast, ipak, ne može da vrši bilo kakav uticaj na sudske odluke. Advokat je čak, da ostavi utisak na sve prisutne, najavio da će proveriti da li je „toga bilo” u ovom slučaju. Posle svega, sada bi bilo najopasnije Lazovića proglašavati herojem ili usamljenim borcem za pravdu. Bila bi to preteška optužba Srbije i srpskog pravosuđa. Lazoviću nisu potrebni atributi nego zaštita. On je poslao poruku da se ne plaši i da se ne treba olako odnositi prema zlodelima navijača.

Ali, kada sudske odluke u jednoj državi imaju snagu prvorazredne vesti, i najčešće budu povod za nove optužbe, pretnje i tumačenja, onda šta drugo da se zaključi nego da nešto nije u redu ni s tom državom a samim tim i sa pravosuđem iste. Metodologija nalaže da kad nešto nije u redu, prvo treba utvrditi šta nije u redu, pa onda onom valjanom delu pružiti zaštitu, sačuvati ga...

Svaka država, pa i ova naša, sudijama zato mora da šalje nesumnjivu poruku da može da ih zaštiti. A onima koji prete sudijama, istovremeno da stavi do znanja, konkretno, da ih se ne plaši i da će ih poslati tamo gde će biti bezopasni. To za sada ne čini dovoljno oštro, ili ubedljivo. Samo nekoliko dana ranije, pre presude Mišiću, za pretnje na stadionu upućene novinarki Brankici Stanković da će „proći kao Ćuruvija” sudija je odbacio optužnicu, čak ne ispitujući okrivljene. I još im se izvinio. Na drugoj strani, za pretnje putem „Fejsbuka” istoj Brankici drugo dvoje sudija je odredilo počiniocima zatvorske kazne. Svima je jasno da je reč o istom krivičnom delu učinjenom na različite načine. I da su sudski aršini kolebljivi i nesigurni.

I društvo i država moraju da urade sve da sudije ne budu kolebljive. Ali, to ne mogu da urade bez sudija.