Рагни и Радо

Занимљиво је, у целој, врло карактеристичној „збрци“ око мјузикла „Коса“, питање инстанце Истине. Ауторка текста „Антиглобалисти у fency одећи“ (Културни додатак, 27. март 2010) упозорава нас на лаж (сваког!) уговорног односа. Економија је расветљена, фантазам разобличен (изговорен), гледаоци са Бродвеја, од пре четрдесет два лета, „ухваћени у лажи“ двоструког уживања у симулакруму побуне.

У интерпретацији ауторке, учинак је следећи: бунтовна супкултура је симболички учињена безопасном („пацификована“, како она, видећемо, помало непрецизно каже), што је било потребно зато што је доживљавана као претња сопственом интегритету (гледалаца мјузикла), да би, са друге стране, било могуће да се, кроз учествовање гледалаца у тајном и забрањеном, „разреши“ (ваљда: отклони, или: ублажи) фрустрација. Која? Фројдовска, вели ауторка.

Ова хипотетичка, ваљда психоаналитичка конструкција, прилично нејасно и непрецизно изложена, довољна јој је за тврђење о лажности читавог (кич спектакла). Шта је ту, међутим, лажно? О односу фантазма, реалног и истине/лажи, овога пута не бисмо (ту могу да буду од помоћи Лакан, Жижек, али и само хришћанство!). Изгледа да је, за нашу ауторку, довољно да се прозре суштина уговорног односа, да би се неопозиво закључило да је она – лаж!

А истина? Где је она? Упркос недовољно расветљеним властитим претпоставкама у поменутом тексту, а донекле и у наредном („Живео кич – радост живота“, Културни додатак, 10. април 2010), можда је могуће, у некој мери, реконструисати истинитосно упориште младе ауторке. Ипак, можда није немогуће, из њега реконструисати нешто од тога. Шта недостаје, у погледу истинитости, самом хипи-покрету (подразумева се да се придев „(не)истинит“ придева разноразним, ако не и свим, ентитетима, а не само исказима, што је спорно)? Није ли то што недостаје „истинска“ субверзивност: „...нису могли да постану силе кохезије, које би биле реална опасност по дубоко конзервативно друштво“. Необично је што ће, за то исто „дубоко конзервативно друштво“, иста ауторка, у истом тексту, мало испред поменутог места, да констатује пад ауторитета породице, државе и Цркве.

Да је, вели она, у инкриминисаном мјузиклу, горела америчка застава, могли би и да разговарамо о правој („истинитој“?) субверзивности, а овако, тек са војним књижицама у пламену, све се срозава у беду млакости и пуки симулакрум (и сурогат) праве („истините“), тј. револуционарне побуне. Ко им је крив што не задовољавају нормативни појам аутентичне побуне, довољно радикалне и утемељене у квазинаучном пројекту револуционарне измене света, на пример.

 Потпуно се, при том, пренебрегава мотив замене (идентитета) / (ненамераване) жртве, у Рагни–Радоовом тексту. Он, својом вишезначном и вишеслојном отвореношћу (смисла), заслужује нешто више пажње него што овом приликом расположиви простор дозвољава. Младалачки радикализам, пак, спречава такве увиде и вредновања: или велики историјски учинци (а не тек трајање од неколико година „за нас“), или ништа пуке симулакричности. Пренебрегавају се и значајни правни и политички учинци на које указује С. Црнобрња у своме полемичком осврту под насловом : „После хипика, ништа више није исто“, а пренебрегава се, начелно, и изазов који глобалном друштву упућује заједница (макар она била и претежно илузорног карактера и заснованости). Најзад, пренебрегава се, најначелније, и, у најмању руку подједнака легитимност других, алтернативних (дискурса) начина да се неки догађај и разуме и опише и објасни. (Видети о томе код Ж. Ф. Лиотара.)

Не проглашава ли се, у поменутом тексту, имплицитно, фантазам за лаж, а да се не укаже на евентуални „онтолошки“ смисао таквог чина, ни у траговима. Никуда не води стратегија свођења вишеслојног дела на фантазматску структуру (структуру симболичко-имагинарног задовољења, у основи нагонске, жеље). Ова стратегија, у трансакцији произвођач–потрошач, прогутавши уметничко дело, „прозре“ поменути однос /структуру, на њега сведе „догађај“ и крикне : „Лаж! Кич!“ Добро познати petitio principi: пођем од онога што би требало доказати. Дело редукујем на догађај, сведен опет на уговорни однос чији је циљ задовољење потиснуте жеље, тј. отклањање фрустрације, да бих, потом, негодовао што нема уметничког дела, него је та „ствар“ – кич-спектакл.

Ауторкино имплицитно позивање на психоанализу, упркос презривом осврту на нешто што припада прошлости и што зове фројдовском фрустрацијом, као и на неке од Бодријарових појмова, уз својеврсни квазисоциологизам у тумачењу дела, редукованог на друштвени догађај (уговор) – призива сећање на најзначајније (?) Бодријарово дело „Симболичка размена и смрт“. „Примењени“ на себе, „поновивши се“, овога пута изложивши се сопственом „поступку“ (методу, апарату), тј. услед реверзије која им се неизбежно догоди(ла), и марксизам, и психоанализа завршавају имплозијом. Не важи ли то за све, поготово оне са мегаломанском претензијом на тоталитет и преврат (преврат тоталитета), људске, само и одвише људске творевине („мудрост овога света“)? Идеологија је узалудна пракса, колико год да је и острашћена и постижућа. Не полаже се темељ у оно што данас јесте, а сутра није.

Најзад, ауторкина готово ничеовска страст за демаскирањем се устремљује, поводом „новог руха“ мјузикла „Коса“, на „теорије завере“, својствене транзицијским друштвима. Неподношљиве ли лакоће упрошћавања, макар и у новинском чланку – за њу, оне нису ништа друго него израз „страха од живота, од будућности“. Камо среће да је страх од нетранспартентности у политичкој и финансијској сфери ирационалан и неоснован.

Међутим, када је реч o „Коси“ на Бродвеју пре више од 40 година, поменута страст је кудикамо агилнија, а и наивност потпуно ишчезава. У одговору на критике, ауторка нам додатно разјашњава економију на коју своди догађај мјузикла оптуженог за кич. Тачно се зна шта се продаје, а шта купује! То нама треба, пак, да разјасне „теоријски свесни“ критичари. Економија је, каже ауторка, „проста“ (наравно, уз помоћ њеног властитог редукционизма). И – ево нам опет теорије завере (што избацимо на врата, враћа се кроз прозор, или, боље: кад мени треба, немам ништа против).

Наиме, ако смо разумели нашу ауторку, демократско друштво, које цивилно контролише репресивни апарат, морало је да прибегне лукавој стратегији, у немогућности да просто побије, као понегде на својој (глобалистичкој) периферији, бар неколико хиљада оних који задају извесне главобоље и нелагодности (нпр. Чиле). Како амортизовати (ваљда удар) тих поткултурних алтернативаца – негативаца? Њихово присуство просто узнемирава, и то због субверзивног потенцијала жеље у нама (хипик се крије и чучи у сваком од нас). Свако би да учествује у тајном и забрањеном, да окуси слатко воће младалачке побуне. Не знам само како пацификовати пацифи(сти)чне? И зашто?

Треба, ваљда, да се неутралише потенцијал, можда не само антиратне побуне, и то бродвејским мјузиклом. Још једна хипотеза. Прилично мутна, тешко проверљива и мало уверљива. Тек, довољно је за тумачење дела и његово дезавуисање, као кич-спектакла.

Поставља се питање да ли су Рагни и Радо били плаћеници (плаћени великим, такође иза сцене произведеним, успехом комада), или тек изманипулисани спонтани кич-емотивци, који појма немају шта им је иза леђа урађено. Како год, изабрана је, наглашава ауторка, презрена малограђанска, a priori кич, форма мјузикла, и то, наравно, без икакве деструкције жанра!

Присуствујемо, благо нама, од друга Лукача и друга Жданова готово незапамћеном (кич?)-спектаклу хипотетичког идеолошког релационисања, редуковања и квазисоциологистичког растварања суштине естетског, и предмета, и акта. Зашто би нас па то и чудило, када се, на пример, на докторским студијама Универзитета уметности, уместо естетике, изучава једна управо оваква „дисциплина“. Биће да ово време припада, општим начином, ОСЕЦИ.