Мајкл Џексон међу подгоричким Ромима

Од нашег сталног дописника
Подгорица, априлa – Над њиховим главама је бескрајно плаво небо, звезде, неизвесност, вечно трагање... Сеобе. Вечне сеобе. Као да је њима генијални Милош Црњански посветио реченицу „Бескрајни плави круг и у њему звезда”.

Можда и треба веровати у легенду која каже да их је велики врач са обала Ганга проклео да вечито лутају и да никада не заноће у истој постељи. Да черге с Ђурђевданом раменима заметну и крену.

Да лутају. Помеђу звезда, никоме надомак руке, зато и сјаје, на Врелима Ребничким, приградском подгоричком насељу, живе Роми, које неки зову Арлије, Ашкалије, Египћани... Овде их, још увек, најрадије именују Циганима. Не да их увреде или понизе, већ тако то име столује деценијама. Они знају ко су, коме припадају и нама кажу: „Еј, бре, и ми Роми смо људи”.

У трошним баракама од картона и изломљеног лима, блатњавих „сокачића”, десетине гомила „секундарних сировина” као њиховог главног бизниса, боси дечаци и девојчице, као да немају брига док хрле сви према једној поцепаној лопти. Шарени „пејзаж” гардеробе раширене по оборима барака и бодљикаве жице. Уоколо привезани изгладнели коњи. На картонској кутији велики касетофон, одзвања Мајкл Џексон...   Безброј кучића сваком приређује добродошлицу. Призор, какав је виђен можда само у филмовима Емира Кустурице.

Роми више не сакупљају перје у граду на Морачи. Ретко где раде, изузимајући Јавно комунално предузеће. Најрадије клече на тротоарима руку испружених за милостињу, више не желе бити ни „мајстори за кишобране, оштрачи ножева, калајџије и ковачи”... Ни у шољу више да погледају. Ни да врачају... Играју чим проходају, певају, милују тело веселим даирама...

Живе ту поред нас а опет не мењају стил живота, опиру се туђим утицајима. Нико никада није исказао бригу зашто „наши Циганчићи” рано умиру, па у тој „тајни” треба тражити разлоге њиховог кратког века.

Рома има, бар тако кажу, у свим државама на планети, али нико не зна тачно колико. Народ је то који се не да пребројати. Једино је Црна Гора саопштила, званично, да их има три и по хиљаде. Но, ни тај подат није посве тачан.

Ратне 1999. године, са Космета у Црну Гору избегла је десетина хиљада невољника, Рома, Египћана и Ашкалија, и „настанила” се у приградском насељу Врела Рибничка у Подгорици, Талум у Беранама, и насељу „Будо Томовић” у Никшићу. Ни након 11 година од доласка нико се од њих није вратио на Косово и Метохију. Није. Кажу и да неће.

„Има нас овде свакаких. Ја сам ’домаћи’ Ром. Ту су моји први калаисали, котлове правили и ми смо само повремено одлазили, али се увек враћали овде”, прича нам Назир Гаши. „Живот нам, бре, узеше Роми који су овде дошли из Панчева и Београда на ’привременом раду’ и све нам послове просјачења отеше. Тако ми циганске части, најгори су и не дају се сносити ови Цигани који дођоше са Косова. Има их више но мравињака. Ух, све нам узеше...”

Након ове приче не би нам јасно колико има Рома у Црној Гори и „призвасмо у помоћ” статистику, која каже да је по попису из 1991. године Рома у Црној Гори било мање од четири хиљаде, потом се у избегличкој најезди тај број упетостручио, али попис је посведочио да је тек нешто више од 2.800 Рома, Египћана и Ашкалија.

Па где су, многи се питају. Остаје нејасно након што у медијима прочитају да их је само толико колико власт саопштава. Да ли су негде отишли? Уверили смо се – да су на назначеним местима. Тек покоја черга одметнула се у у оближња месташца.

Не крију ни Роми, ни пописивачи са последњег пописа да су их масовно уписали као Муслимане, али и као Црногорце.

„Не, Бога ми, нећу о томе, Нека пишу шта 'оће, само нека хране дају”, рече нам Сејдија, у журби да не закасни на требовање за управо приспелу храну.

Чињеница да су између два пописа бројчано преполовљени не забрињава их, нити знају шта је референдум, а о изборима тек толико колико им се понуди за глас или личну карту. Помоћ, реч је коју сви Роми једнаку разумеју.

„Имам сазнања да се велика средства упућују за помоћ расељеним Ромима и Египћанима, много већа него што до нас долази. Где та помоћ завршава питајте оне преко којих треба да се допреми до нас. Нама дају само помало”, прича нам председник Удружења расељених Рома и Египћана са Космета Ганија Пајазитај. „Ма, да разјасним, захвални смо Црној Гори, јер живимо без страха да ће нас неко животно угрозити, а то је велика ствар. Јест, бога ми.”

Није неважно колико једног народа има, па је и наше трагање стигло до спискова Комесаријата за избегле и расељене, који „тврде” да их има укупно око четири и по хиљаде, а невладине организације које се баве РАЕ популацијом и међународне хуманитарне организације уверавају да их има најмање дупло.

Пајазитај истиче да их је у највећем ромском насељу, Врелима Рибничким, око три и по хиљаде. Насупрот њему, истраживачки тим пројекта „Роми у Црној Гори” процењује да је укупна цифра РАЕ народа у Црној Гори око 20.000. Од тога броја незапослених је 90 одсто а неписмених преко 70 процената. Скоро половина Рома у Црној Гори нема извод из матичне књиге рођених или уверење о држављанству. Преко 60 одсто ромске деце никада не упише школу, а 85 процената нема основно образовање.

Наши домаћини нас испраћају речима: „Учимо певати и играти. Тиме нас Бог обдарио. Ми певамо, играмо и никоме зло не мислимо...”.

Остависмо Џексона међу Ромима на подгоричким Врелима Рибничким.

Новица Ђурић