Нисмо непријатељи политичарима

Бранислав Грујић, председник српског пословног клуба „Привредник” изненадио је Србију. За разлику од својих претходника, три дана после избора обраћа се јавности да јој каже да он и остали чланови клуба који за већину грађана представља тајну, попут целог света морају да пишу нова правила игре, да пропагирају на сваком месту у сваком тренутку, сваким кораком нову Србију која ради, која се гради, која ствара. Србију у којој се прегалаштво и рад награђују и јавно промовишу као пожељна друштвена вредност.

– Ми ћемо се као Клуб „Привредник” борити да сви сегменти друштва уђу у такав начин размишљања. Морамо да престанемо да се бавимо тиме како ће се Америка и Европа распасти, како ће евро пропасти. Ми имамо унутрашњи проблем и хајде њиме да се бавимо. Без сопствене производње, без сопствене градње, без инфраструктуре, без запошљавања, без школовања, без примене најновијих знања и технологије... Србија не може да иде даље. Србија вапи за модернизацијом. На свим нивоима, од управљања државом до управљања предузећима, до здравства, образовања... Развој више не можемо да заснивамо на постојећим решењима и моделима – каже у првом интервју пошто је изабран за председника клуба „Привредник” Бранислав Грујић, власник компаније ПСМ „Фарман”.

Зашто политичари у јавности перу руке од пословних људи, одричу се те везе и тај однос сматрају непожељним?

При формирању владе направљена је лоша слика да је пословна заједница пресудно на то утицала. Томе су кумовале и изјаве појединих предузетника, а мислим да је утицај пословних кругова при формирању владе био пренаглашен. То је без разлога исфорсирана прича и то је код политичара зазвучало лоше. Политичари данас погрешно мисле да смо ми ти који смо њима највећи непријатељи. А највећи непријатељ политике у Србији нису привредници него економска ситуација и организација државе. Највећи непријатељ је неспособност управљања ресурсима којима се влада. То је као да сам добио „формулу један”, а не знам да возим „југо 45”.

Политичари у Србији немају боље привреднике и боље не могу да увезу преко ноћи. Ми им нисмо непријатељи, него партнери и савезници.

Није ли Вама избор за председника Пословног клуба „Привредник” нека врста „камена око врата”, с обзиром на представу у јавности да је Клуб место тајкуна који су се лако обогатили? А Ви сте бизнис направили ван Србије и нисте користили никакве пословне благодети блискости с овдашњим властима?

Знам за себе да нисам тајкун. Нећу дозволити да овај клуб ниједног тренутка буде третиран и називан тајкунским. Ако је неко нешто нелегално стекао, постоје мериторни државни органи који то треба да разреше и санкционишу. Мислим да је израз „тајкун” осмишљен специјално да се неко жигоше. Али, не спорим да има пословних људи који воле да их тако називају у јавности. Има људи који воле што су тајкуни, они су своју популарност и препознатљивост правили уз помоћ тајкунства. Па, ко воли да буде тајкун – нека буде. Ја нисам тајкун и 95 одсто овог клуба су људи који крваво раде, имају реалну производњу, запошљавају хиљаде људи и сваки дан раде од јутра до мрака.

Али „није човек оно што мисли о себи, него што други мисле о њему”?

То јесте.

Па шта је онда решење?

Само гласност, само отвореност и показивање реалних резултата. И на томе ћу да радим као председник клуба.

Први потез новоизабраног хрватског председника Иве Јосиповића био је формирање Привредног савета чиме је желео да покаже како и та државна институција брине за економско стање нације без обзира што нема велике ингеренције у привреди. Да ли би и у Србији могло да се догоди тако нешто?

Постојање добрих односа између политичке и пословне заједнице је цивилизацијско достигнуће, а не изузетан или специјални чин.

Власт се није стидела да позове „Фијат” у Крагујевац да направе заједничку фирму за производњу аутомобила и то је платила. Зашто власт страхује да позове, на пример, „Поинт групу” Зорана Дракулића да заједно оживе производњу бакра у РТБ „Бор”? У чему је разлика између „Фијата” и „Поинт групе”?

Само у перцепцији наше јавности. Не знам зашто је мање значајно нешто што је српско. У свим земљама света владе задуже успешне предузетнике да помогну да се оживи неки регион или нека општина. Предузетник уме да направи анализу. Предузетник одговара за сваку реч коју изговори. У бизнису речи нису политичке флоскуле и нису планови у облацима. То су конкретни планови за које ја одговарам. Зато политичари шаљу предузетнике који немају слободу државничких визија да направе план економског опоравка неке регије, рецимо југа Србије. Ти пословни људи имају искуство, знање, контакте и препознатљивост бизнис модела. Они могу много брже, него неки политичар, да направе програм развоја одређених регија општина и да дају јасне препоруке како да се ради. То и ми нудимо, плус да доведемо стране партнере.

То је био наш предлог властима, да тамо где имају проблема пусте нас да уђемо и да радимо. Ми би једноставно могли да помогнемо десетинама друштвених фирми које су у проблемима. То доживљавамо као обавезу за коју ћемо добити друштвено признање. Сви знамо али нико неће да каже да полуписмени страначки кадрови не могу да буду на челу општина, управних одбора јавних предузећа...

Хоћете да кажете да је доказивање мотив ангажмана успешних предузетника у пропалим друштвеним предузећима?

Апсолутно, баш зато што сте од нас направили примитивне тајкуне који су све у животу зарадили само захваљујући томе што сте били блиски властима. Е, ми можемо да докажемо да смо врхунски менаџери и да једино што имамо и што нико не може да нам одузме је наше знање и искуство. Па Зоран Дракулић је у позним годинама од једног од највећих светских трговаца постао један од највећих светских индустријалаца. Да ли неко може да каже да такав човек не зна шта је добро у неким сегментима бизниса. Па то би било смешно. Или, зар Мирослав Мишковић који је направио двадесетак профитабилних фирми није у стању да организује било који посао који му повери држава. Или, зар мени треба дуже од два сата да направим извештај о свакој државној инвестицији. То је то доказивање, ми хоћемо да им докажемо да Србија има нешто најквалитетније што свет уважава. Нас свет уважава и прима као еминентне представнике бизниса, а код куће нас третирају као лоше бизнисмене и тајкуне. Па европски играчи су и Зоран Дракулић, Миодраг Костић, и Вук Хамовић и Војин Лазаревић....

Зашто се врло често од таквих пословних људи чује да им је „прекипело” и да се спремају да однесу бизнис из Србије?

Зато што су сада у фази депримираности, зато што им је много тешко. То је стање духа. Вирус безнађа који је ушао у цео систем долази и до многих предузетника. Кад вирус уђе у пословну заједницу, Србија је „угасила светло”.

Је ли то реална опасност или нас само плашите?

Врло је реална опасност. Знате да се у Америци прави индекс индустријског оптимизма. Ако су топ бизнис лидери песимисти, нема ништа од бизниса а берза се одмах срозава. А ми овде кажемо „ма нема везе”.

Ма има везе. Ова држава не може да створи 40 нових чланова „Привредника”. Они су се родили, држава их је школовала 40 година, тренирали су 40 година и држава сада хоће да их промени, а нема другу тако добру екипу.

Немате ли утисак да се у Србији држава превише умешала у привреду?

Напротив, свуда у свету држава је преузела јако много позитивних ингеренција у привреди. У Немачкој се прошле године градила инфраструктура као никад раније. Они су реално радили, држава је реално подстицала извоз своје процесне индустрије. Све су радили кроз давање субвенција, никад више у историји није продато аутомобила. Где год су могли умешали су се помагали своју стратешку индустрију. Нису ламентирали да ли да помажу BMV и „Мерцедес” зато што су то приватне фирме. И нико није био против мешања у „Џенерал моторс”.

А наша се држава ни у шта није умешала и направила нешто добро. Био бих пресрећан да се држава прошле године умешала и да је све „прштало” од градње путева, железнице, болница, спортских хала...

Шта су за нас поуке грчке кризе?

Да и тамо где све изгледа савршено, може да се деси проблем. Никад не потцењуј ситуацију у којој се налазиш. Ми олако потцењујемо ситуацију у којој се налази српска привреда.

Мислите ли да је тешко стање?

Мислим да је изузетно тешко. Тврдим да је криза дубока и коренита јер нам се све накупило – светска криза, недостатак инвеститора, српски немар и нерад и на све то макрофинансијска политика која је била усмерена против привреде. Кад се све то одједном спојило испало је да земља умире од кијавице, а она има емболију.

Шта не ваља у макроекономској политици?

Она ја тако направљена да фаворизује банкарски систем. Код нас је, хвала богу, банкарски систем савршен. То је као да имам нов савршен аутомобил у гаражи, а немам паре да купим гориво. Питање је онда да ли ми треба такав аутомобил. Наш банкарски систем је избалансиран, неколико пута преобезбеђен али ускоро он неће бити никоме потребан.

Људи из привреде на то указују и ништа?

Професори економије који су предавали пре 40 година не могу да више држе своје теорије јер су све теорије у свету пале. Имамо и даље једну ортодоксну економску струју која дуго влада Србијом, а никад се није у животу бавила реалним предузетничким послом. Та струја тврди да је све то у реду и „само што није кренуло”.

Састанак крупних предузетника, синдиката и владе одржан је у Дому синдиката пре месец дана. Како Вама изгледају све реакције и коментари јавности после тог скупа?

Догодило се све супротно од онога што сам очекивао. Ни у најгорем сценарију нисам могао да очекујем таква тумачења тих наших разговора. Све је представљено на најгори могући начин који може да се замисли. Јер, тешко је јавно рећи и признати да је неко у Србији сео и договорио се да реши неки проблем. Зато се прича да су крупни капиталисти купили синдикате и да ми хоћемо да се обогатимо на народној несрећи.

Како то тумачите?

Тиме да смо ударили у осиње гнездо и да политичкој заједници не одговара договор крупних предузетника и синдиката.

Шта очекујете као реакцију?

Да заборав прекрије тај састанак.

Зар није идеја тог састанка да се нешто уради, да се подигну неке пропале друштвене фирме?

Од целе те идеје, остао је одијум у јавности у стилу „неће нама тајкуни да узму и оно што је пропало у Србији”. У Србији је једноставније да све пропадне, него да, не дај боже, неко нешто од тога направи. Прошло је месец дана и немамо повратну информацију, нити позива из владе. Ја сам члан радне групе која је тада формирана, али ме нико до сада није звао.

Био је то само покушај да се направи корак даље, али је реакција јавности уплашила политичаре и они су сада решили да размисле да ли је то добар пут или није.

----------------------------------------------

Закон о изградњи

Ви сте један од пословних људи који оспоравају Закон о планирању и изградњи. Како тумачите систем у коме је могуће донети закон који има такве последице и бранити га по сваку цену?

Људи који су предложили и бране такав закон немају никакве материјалне последице. Не може се примењивати један пропис ако он изазива колапс читавог система. Нешто није у реду са законом који на шест месеци блокира једну привреду грану.

----------------------------------------------

„ПОЛИТИКА” САЗНАЈЕ

Тадић направио Привредни савет

Председник Србије Борис Тадић формирао је Привредни савет и питање је само кад ће бити то обелодањено.

На питање да ли је и члан и тог Клуба, Бранислав Грујић није желео ни да потврди, нити да демантује.