Позориште на модерним шрафовима

Позориште АТЕЉЕ 212 организоваће ове године први пут Фестивал “Муцијеви дани”, у част једног од најбољих редитеља бивше Југославије и дугогодишњег управника АТЕЉЕА 212 – Љубомира Муција Драшкића (1937-2004), као позоришно дружење театара са територије бивше Југославије, првенствено из градова где је радио и значајан траг оставио Муци Драшкић.

Још као студент историје уметности и византологије, Љубомир Муци Драшкић је 1965. године, гледао „Чекајући Годоа“ и то је била кључна, преломна тачка не само у његовом позоришном животу, него и у животу свих оних који су ту представу видели. После „Годоа“ више ништа није било као пре. Створено је ново позориште Атеље 212.

Започињући своју редитељску каријеру као асистент Бојана Ступице у представи ЈАЈЕ, Муци Драшкић 1961. године постаје помоћник управника Мире Траиловић и од тада везује свој живот за ову позоришну кућу. Изузетна личност нашег позоришта, он је провео 45 година радећи у Атељеу 212. Заједно са својом генерацијом глумаца (Ружица Сокић, Слободан-Цица Перовић, Бата Стојковић, Маја Чучковић, Тања Бељакова, Влада Поповић, Бора Тодоровић, Ташко Начић, Милутин Бутковић, Зоран Радмиловић, Сека Саблић, Петар Краљ, Драган Николић...) инагурисао је, највише кроз своје представе, оно што ће касније постати стил, игра, дух Атељеа. Они су постали кохерентни и компактни атељеовски тим, што није био случај у другим позориштима.

Једна од програмских представа била је „Краљ Иби“, која је малтене дочекана на нож (мада је било и оних који су је из прве препознали), да би временом постала култни, заштитни знак Атељеа 212. Та представа је и родила стил Атељеа, а по речима Муција Драшкића „испоставило се да ја то био проналазак Атељеа који је имао резултате, упркос свим покушајима негирања.“

Љубомир Муци Драшкић био је најплоднији редитељ Атељеа – режирао је 31 представу, а највећи број његових представа биле су рекордери у гледаности: „Краљ Иби“ (205), „Кафаница, судница, лудница“ (187), „На лудом, белом канеу“ (105), „Маратонци трче почасни круг“ (212), „Похвала лудости“ (123), „Свети Георгије убива аждаху“ (191), „Кнегиња од Фоли-Бержера“ (118), „Радован III“ (300).

Фазе редитељског рада Муција Драшкића заправо представљају и историју Атељеа 212 – од почетка са пољском и француском авангардом (Ружевичева „Картотека“, Жаријев „Краљ Иби“), преко праизведби домаћих драмских аутора, које је карактерисала друштвена сатира (Бора Ћосић, Брана Црнчевић, Борислав Пекић, Александар Поповић, Душан Ковачевић, Милица Новковић, Зорица Јевремовић...), до руске и немачке авангарде (Булгаков, Бабељ, Андрејев, Ведекинд, Канети, Хавел, Кохоут), да би завршио са класиком, Шилеровом „Маријом Стјуарт“.
Свака од Муцијевих представа била је откриће неког новог аутора чији се текстови нису могли наћи ни у једном другом позоришту.

Када је постао управник Атељеа 212, 1984. године, његов први и основни циљ био је адаптација, реконструкција позоришта. Свеукупне припреме и градња трајали су седам година. Нова зграда отворена је 1992. године. Муци је знао где се налази сваки шраф, јер је више од 12 сати проводио на градилишту. Сам је признао да „своју кућу никада не би тако савесно саградио.“

(/slika2)Цео свој живот провео је у Атељеу бринући о њему. Примио је толико младих генерација које је обучавао и које су му и данас захвалне као човеку који је обележио дуг и можда најзначајнији период у развоју овог позоришта. Он је заслужан што је већина данашњег глумачког ансамбла данас у Атељеу. Имао је љубави, уважавања и колегијалности за све, и почетнике и остварене уметнике и красила га је бескрајна духовитост. Сматрао је да су за позориште најважније пробе и велике ансамбл представе које стварају тимски дух и окупљају све око заједничког циља. На неки начин он је симбол Атељеа коме је био толико посвећен.

Као што је пре више од 50 година Атеље 212, по речима Љубомира Муција Драшкића, основан “више са лепим жељама него са правим концептом позоришта, као простор у коме ће људи тражити, без обзира да ли ће наћи, дакле са великим захтевима и малим обавезама да се то постигне” – тако и седам изабраних представа у седам “Муцијевих дана” представљају први покушај да се направи мали фестивал са великим циљевима, фестивал који ће пробати да смањи и приближи просторне, идејне, уметничке и све врсте удаљености које наизглед нису велике, али нам се понекад чине непремостивим.

Линија која повезује ове необичне тачке на географској карти одакле долазе гостујуће представе, заправо формира пут који је из свог позоришног и стваралачког центра, из свог Атељеа 212, прелазио Муци Драшкић, остављајући за собом са представама које је радио, баш у тим тачкама, у тим позоришним центрима и данас свој неизбрисив траг.

(/slika3)На "Муцијевим данима" од 18 до 24. маја 2010. године, у Атељеу 212 гледаоци ће моћи да виде најбоље представе позоришта из Србије и региона и у пријатељском дружењу, отвореном дијалогу и дискусијама упознају позоришне ствараоце из нашег блиског окружења. Сваке вечери посебан жири бираће глумца вечери који ће као награду добити специјално за ову прилику израђен сребрњак са изгравираним Муцијевим ликом.

У главном програму учествоваће седам представа на Великој сцени („Пазарни дан“ Атељеа 212, Београд, „Брод за лутке“ Српског народног позоришта, Нови Сад, „Peer Gynt“, Драмског казалишта Gavella, Загреб, Хрватска, „Дундо Мароје“ Крушевачког позоришта, „Жаба“ Камерног театра 55 Сарајево, Босна и Херцеговина, „Rocky Horror Show“ Новосадског позоришта – Újvidéki Színház, Нови Сад, „Кате Капуралица“ Народног позоришта, Сомбор) и седам у нашем Театру у подруму („ Терапија“, „Поморанџина кора“, „Самоудица“, „Докле“, „Чекаоница“, „Кос“, „Да нам живи, живи рад“).

Као пратећи програм, свакога дана у простору горњег и доњег фоајеа позоришта организоваће се изложба, разговори, трибине и видео пројекције чувених атељеовских представа у режији Муција Драшкића.