Шашава уметност

Од нашег сталног дописника из Вашингтона

Да ли споменици и скулптуре у једној урбаној средини, а поготово у главном граду највеће светске силе, морају обавезно да буду неспорна уметничка дела и подсећања на личности и догађаје озбиљне (и најчешће суморне) националне историје? Или могу да буду и занимљив урбани доживљај, релаксација за очи пролазника или возача заглављених у јутарњем или поподневном саобраћајном шпицу?

То су питања која се најчешће не постављају без непосредног повода и јаког разлога. И једно и друго стекли су се крајем априла у Вашингтону, када је у једној од прометних престоничких „артерија”, у Њујорк авенији, само пар блокова од Беле куће, изложена поставка скулптура у најмању руку контроверзне уметнице Ники де Сен Фал (1930-2010), од оца Француза и мајке Американке, која је младост провела овде, а доба уметничке зрелости у Шпанији и другим земљама Европе.

Јапанци су јој посветили један цео музеј, другде се најчешће помиње по „Фонтани Стравински” коју је поставила испред и данас футуристичког центра „Жорж Помпиду” у Паризу, а још више по провокативном делу „Она: катедрала” изложеном 1996 у Стокхолму (била је то фигура жене која лежи на леђима, дуга око 25, а широка девет метара, у коју се улазило кроз отвор између њених раширених ногу, да би се унутра посетили „музичка соба”, „биоскоп” и, уз остало, и „млечни бар”, постављен, лако је претпоставити, у за то адекватном делу тела).

У Вашингтону, на булеварском „острву” које раздваја саобраћајне траке, постављене су четири њене скулптура у познатом стилу. Све су високе између три и пет метара, урађене су од стаклених влакана, обложене или керамичким плочицама, или обојене бојама које, поред сликарске палете, укључују и златну и сребрну. То значи да „вриште” и димензијама и обликом и колоритом.

Поставка је део пројекта који реализује Национални музеј жена у уметности, који се налази баш на поменутој Њујорк авенији. Музеј је једна од релативно нових институције у музејском животу америчког главног града, у коме доминирају музеји под покровитељством Смитсонијан фондације, премда има и неуобичајених самосталних (и комерцијалних) поставки, као што су на пример Музеј шпијунаже, Музеј злочина и казне, али и „Њузеум” – музеј посвећен историји, као и невеселој данашњици медијске индустрије.

(/slika2)„Три грације” Ники де Сен Фал – три жене у купаћим костимима, које по својим облинама тешко да оправдавају име скулптуре, једна црна, једна јаркожута, а друга бела као креда, разигране, свакако разгаљују поглед. За нијансу дужу пажњу привлачи „Нана на делфину”, најзагонетније је „Змијско дрво” (стабло коме су гране змијска тела), а на самом крају дела Авеније Њујорк, чијих ће неколико блокова добити посебно име – „Булевар скулптура”, налазе се спојене фигуре два кошаркаша, од којих је један у скоку, са лоптом у високо подигнутој руци која само што није „закуцана”. Црни играч на својој мајици има број 23, што је порука да је реч о легенди овог спорта, Мајклу Џордану.

Поставка је свечано, уз присуство угледних званица, отворена 28. априла. Упркос већ узнапредовалом пролећу, тај дан је био нешто хладнији и ветровитији него што би се очекивало, али се ипак окупило довољно позваних и радозналаца да отварање оправда привремено затварање за редовни саобраћај дела авеније која премошћује западни и источни део Вашингтона. Најзад, оно што је изложено ће чак и у другим тмурним данима разведравати урбани пејзаж.

(/slika3)Али, не лези, враже. У главном престоничком дневнику, „Вашингтон посту”, постављено је питање није ли уметност на Њујорк авенији исувише „ведра” да би била права уметност. Из другачијег угла гледано, пред читаоце је постављена дилема да ли „права уметност” сме да буде забавна као што су то поменуте скулптуре Ники де Сен Фал, које су пре свега необичне, потом забавне, а на трећи поглед и „шашаве”, односно смешне, јер су нека врста тродимензионалних карикатура.

По другима, поставка под ведрим небом на Њујорк авенији је типичан „плоп-арт”, што је релативно нови појам за нешто што је већ дуго „јавна уметност” (па и јавни кич): визуелне поставке које могу да буду и билборди, и светлеће рекламе и вештачки водопади, па и декоративне скулптуре попут ових које је потписала Ники де Сен Фал.

За Национални музеј жена у уметности, институцију која постоји од 1987. и у својој збирци има 3.500 слика, скулптура и писаних дела, ово је међутим веома озбиљан подухват, који ће се реализовати све до 2015. године. План је да се „Булевар скулптура”, с простора омеђеног само између две попречне улице на Њујорк авенији, прошири на неколико блокова. Ведре скулптуре Нике де Сен Фал биће под ведрим небом и изложене погледима возача и пешака (али и издувним гасовима аутомобила) годину дана (током зиме ће бити пренете под неки кров, да се не би оштетиле), па ће их заменити друге. Вашингтону после овога неће више моћи да буде замерано да има превише скулпторске класике, а мало савременог – и ведрог.

Милан Мишић