ПОВРАТАК САМОПОШТОВАЊА

Можда смо заиста прегурали једну немирну, али добру годину. Ако је то само привид – видеће се ускоро. Најсвежији део српске стварности управо је отишао у историју. Црна Гора је отишла својим путем, многи су Црногорци изабрали да остану са Србијом. Мучни преговори о судбини Косова нису завршени, јер у рововској дипломатији нико не види знаке компромиса. Тако испада да одмах после избора чекамо неугодну арбитражу, и оно сазнање које нас не може водити у политичку егзалтацију.

У хашком затвору умро је Слободан Милошевић, а његов устав је промењен плебисцитом. Србија је примљена у Партнерство за мир. Српска војска је у личности генерала Здравка Поноша добила свог првог начелника Генералштаба.

У тешкој, трагикомичној борби са Трибуналом, штрајком глађу се опробао робијаш са искуством, и у тамновању и у гладовању, доктор Војислав Шешељ. Написао је тестамент, одредио будуће границе велике Србије, Србе које у коалицијама ваља категорично избегавати, и тужне песме које ће га пратити тамо одакле се углавном нико не враћа.

У последњи час штрајкач се предомислио, јер је наводно победио Трибунал, па је отишао у болницу, па се јако брзо вратио у своју ћелију, а десетак дана касније отишао и у затворску теретану. Војвода очито зна како се то ради, он очито није желео "жртву до победе". Било би то превише, и за њега и за суд, мада су му овде већ спремали тријумфални погреб.

Политички лидери и генерали су задовољни Партнерством. То јесте нови оквир стабилности, али Србија ипак има "безбедносне изазове". Ако је Косово већ годинама у домету дипломатске надлежности, апела и лобирања, лако је појмити да се "изазови" односе на југ Србије.

Година коју смо оставили прошлости била је препуна занимљивих, чак и бизарних догађаја! Може ли се онда наслућивати шта то Србију чека у наредних дванаест месеци? Можда смо коначно закорачили у време релативно безбедносног спокоја, без јаких речи и смртоносне верзије родољубља. Идеја о томе има добре темеље, али она је сада, и још дуго ће бити, под тешким пробама и притисцима.

Балкан јесте релативно миран и уморан од сталног понављања своје бурне историје, али он је и даље жар под млаким пепелом. Ван сваке сумње, ово јесте и још дуго ће бити генератор кризе, ризично место на коме ће се увек наћи довољно разлога бар за добру свађу. А одатле ни до туче није далеко, само док се кавгаџије не ухвате за тољаге. Симболички, мало је наде да "буре барута" буде демонтирано заувек. У њему ће још дуго бити експлозивне етничке супстанце и много разлога за сталну интервенцију разума.

Србија ће имати снажне мотиве да јача своју позицију у сваком погледу: политичку, како би нас озбиљно слушали равни нама и већи од нас, дипломатску, да бисмо стигли и тамо где до сада нисмо умели. И свакако војничку, због повратка самопоштовања.

Војничко снажење не би морало да води у нову верзију романтичног милитаризма. Него, напротив, ка паметнијем креирању једне концепције и важне професије која ће нам доносити победе без рата. Формула би могла да буде прилично једноставна, ако Србија постигне оне политичке и дипломатске предности. А она се углавном састоји од две (неизбежне) димензије: пре свега уздање у моћне савезнике, а затим и у своју снагу која се стално налази у моћи латентне употребе.

У националној стратегији то је познато као "одвраћање" од било какве интервенције из кризне сфере, пре свега ако разумемо две наведене (недостижне) предности. Партнерство за мир јесте бар добар корак приближавања поузданим савезницима. Али то је тек старт, на који смо, и поред извесне еуфорије, прилично закаснили.

У погледу Косова, јасно се види српски проблем са савезничким наслеђем. Али и амерички, са расподелом пријатељства на Балкану. Стереотип о "добрим и лошим момцима" ваљда је коначно архивиран, али платформа интервенције 1999. сигурно није. Тако се Вашингтон у овом региону креће на осетљивој линији својих рањивих принципа: да не разочара своје пријатеље из Приштине. Али пре свега да не призна да је ′99. било грешке. И да у исто време пошаље сигнале Београду о "реформским подршкама". И, свакако, реалну финансијску помоћ на обе стране.

То је, наравно, крајње сложен дипломатски подухват. Ионако је Балкан у сенци могуће велике америчке калварије на Блиском истоку. То би могло да значи инсистирање на брзим коначним решењима, што дугу балканску кризу само доводи у стање сумњиве хибернације. Уз велике могућности да се увек нађу довољно добри разлози за њено поновно активирање.

Независно од решења за Косово, па макар и уз дуго контролисање могућег активирања жаришта, то за Србију остаје "безбедносни изазов". Пре свега због могућности етничке инерције на југу Србије, али и нових извора и облика кризе, који се у овом часу можда и не могу предвидети.

Због тога војно јачање Србије не сме бити статично, конзервативно и позиционо, а то ће рећи у потрошеном облику масовне стајаће војске. Него у еластичном моделу који ће по великој ватреној и транспортној моћи и маневарској динамици бити у стању да одговори "изазовима".

У избору "Времена", генерал Здравко Понош је личност 2006. године. То, наравно, не значи да се овде враћа романтични култ војсковођа, пошто такве одавно немамо. Али, изгледа да је у питању нешто сасвим друго: став, животна филозофија, знање и упорност. Логика која нас неће водити у лажне тријумфе и смрт. То је генерал који заиста у својој биографији нема податак да је победио Алијансу. Али је великом снагом савладао сумњу, тешку неверицу да је на сасвим добром путу.