POVRATAK SAMOPOŠTOVANjA

Možda smo zaista pregurali jednu nemirnu, ali dobru godinu. Ako je to samo privid – videće se uskoro. Najsvežiji deo srpske stvarnosti upravo je otišao u istoriju. Crna Gora je otišla svojim putem, mnogi su Crnogorci izabrali da ostanu sa Srbijom. Mučni pregovori o sudbini Kosova nisu završeni, jer u rovovskoj diplomatiji niko ne vidi znake kompromisa. Tako ispada da odmah posle izbora čekamo neugodnu arbitražu, i ono saznanje koje nas ne može voditi u političku egzaltaciju.

U haškom zatvoru umro je Slobodan Milošević, a njegov ustav je promenjen plebiscitom. Srbija je primljena u Partnerstvo za mir. Srpska vojska je u ličnosti generala Zdravka Ponoša dobila svog prvog načelnika Generalštaba.

U teškoj, tragikomičnoj borbi sa Tribunalom, štrajkom glađu se oprobao robijaš sa iskustvom, i u tamnovanju i u gladovanju, doktor Vojislav Šešelj. Napisao je testament, odredio buduće granice velike Srbije, Srbe koje u koalicijama valja kategorično izbegavati, i tužne pesme koje će ga pratiti tamo odakle se uglavnom niko ne vraća.

U poslednji čas štrajkač se predomislio, jer je navodno pobedio Tribunal, pa je otišao u bolnicu, pa se jako brzo vratio u svoju ćeliju, a desetak dana kasnije otišao i u zatvorsku teretanu. Vojvoda očito zna kako se to radi, on očito nije želeo "žrtvu do pobede". Bilo bi to previše, i za njega i za sud, mada su mu ovde već spremali trijumfalni pogreb.

Politički lideri i generali su zadovoljni Partnerstvom. To jeste novi okvir stabilnosti, ali Srbija ipak ima "bezbednosne izazove". Ako je Kosovo već godinama u dometu diplomatske nadležnosti, apela i lobiranja, lako je pojmiti da se "izazovi" odnose na jug Srbije.

Godina koju smo ostavili prošlosti bila je prepuna zanimljivih, čak i bizarnih događaja! Može li se onda naslućivati šta to Srbiju čeka u narednih dvanaest meseci? Možda smo konačno zakoračili u vreme relativno bezbednosnog spokoja, bez jakih reči i smrtonosne verzije rodoljublja. Ideja o tome ima dobre temelje, ali ona je sada, i još dugo će biti, pod teškim probama i pritiscima.

Balkan jeste relativno miran i umoran od stalnog ponavljanja svoje burne istorije, ali on je i dalje žar pod mlakim pepelom. Van svake sumnje, ovo jeste i još dugo će biti generator krize, rizično mesto na kome će se uvek naći dovoljno razloga bar za dobru svađu. A odatle ni do tuče nije daleko, samo dok se kavgadžije ne uhvate za toljage. Simbolički, malo je nade da "bure baruta" bude demontirano zauvek. U njemu će još dugo biti eksplozivne etničke supstance i mnogo razloga za stalnu intervenciju razuma.

Srbija će imati snažne motive da jača svoju poziciju u svakom pogledu: političku, kako bi nas ozbiljno slušali ravni nama i veći od nas, diplomatsku, da bismo stigli i tamo gde do sada nismo umeli. I svakako vojničku, zbog povratka samopoštovanja.

Vojničko snaženje ne bi moralo da vodi u novu verziju romantičnog militarizma. Nego, naprotiv, ka pametnijem kreiranju jedne koncepcije i važne profesije koja će nam donositi pobede bez rata. Formula bi mogla da bude prilično jednostavna, ako Srbija postigne one političke i diplomatske prednosti. A ona se uglavnom sastoji od dve (neizbežne) dimenzije: pre svega uzdanje u moćne saveznike, a zatim i u svoju snagu koja se stalno nalazi u moći latentne upotrebe.

U nacionalnoj strategiji to je poznato kao "odvraćanje" od bilo kakve intervencije iz krizne sfere, pre svega ako razumemo dve navedene (nedostižne) prednosti. Partnerstvo za mir jeste bar dobar korak približavanja pouzdanim saveznicima. Ali to je tek start, na koji smo, i pored izvesne euforije, prilično zakasnili.

U pogledu Kosova, jasno se vidi srpski problem sa savezničkim nasleđem. Ali i američki, sa raspodelom prijateljstva na Balkanu. Stereotip o "dobrim i lošim momcima" valjda je konačno arhiviran, ali platforma intervencije 1999. sigurno nije. Tako se Vašington u ovom regionu kreće na osetljivoj liniji svojih ranjivih principa: da ne razočara svoje prijatelje iz Prištine. Ali pre svega da ne prizna da je ′99. bilo greške. I da u isto vreme pošalje signale Beogradu o "reformskim podrškama". I, svakako, realnu finansijsku pomoć na obe strane.

To je, naravno, krajnje složen diplomatski poduhvat. Ionako je Balkan u senci moguće velike američke kalvarije na Bliskom istoku. To bi moglo da znači insistiranje na brzim konačnim rešenjima, što dugu balkansku krizu samo dovodi u stanje sumnjive hibernacije. Uz velike mogućnosti da se uvek nađu dovoljno dobri razlozi za njeno ponovno aktiviranje.

Nezavisno od rešenja za Kosovo, pa makar i uz dugo kontrolisanje mogućeg aktiviranja žarišta, to za Srbiju ostaje "bezbednosni izazov". Pre svega zbog mogućnosti etničke inercije na jugu Srbije, ali i novih izvora i oblika krize, koji se u ovom času možda i ne mogu predvideti.

Zbog toga vojno jačanje Srbije ne sme biti statično, konzervativno i poziciono, a to će reći u potrošenom obliku masovne stajaće vojske. Nego u elastičnom modelu koji će po velikoj vatrenoj i transportnoj moći i manevarskoj dinamici biti u stanju da odgovori "izazovima".

U izboru "Vremena", general Zdravko Ponoš je ličnost 2006. godine. To, naravno, ne znači da se ovde vraća romantični kult vojskovođa, pošto takve odavno nemamo. Ali, izgleda da je u pitanju nešto sasvim drugo: stav, životna filozofija, znanje i upornost. Logika koja nas neće voditi u lažne trijumfe i smrt. To je general koji zaista u svojoj biografiji nema podatak da je pobedio Alijansu. Ali je velikom snagom savladao sumnju, tešku nevericu da je na sasvim dobrom putu.