У личном имену највише три речи

Док у Сред­њој и Ју­жној Аме­ри­ци сва­ки гра­ђа­нин, у скла­ду са ва­же­ћим за­ко­ни­ма, мо­же да има не­ко­ли­ко име­на и пре­зи­ме­на, у на­шој зе­мљи то ни­је мо­гу­ће. По­ро­дич­ним за­ко­ном из 2005. го­ди­не про­пи­са­но је да лич­но име не мо­же да са­др­жи ви­ше од три ре­чи. У Бе­о­гра­ду има гра­ђа­на ко­ји се мо­гу по­ди­чи­ти да но­се пра­ба­би­но, пра­де­ди­но, мај­чи­но и оче­во пре­зи­ме, пре­ци­зних по­да­та­ка о то­ме ко­ли­ко жи­те­ља за­пра­во но­си ви­ше од два пре­зи­ме­на на­жа­лост не­ма. По­себ­на зач­ко­љи­ца је што ни­ко, сем фа­ми­ли­је и по­зна­ни­ка но­си­о­ца број­них пре­зи­ме­на, не­ће ни са­зна­ти ње­го­во пу­но име, јер у лич­ним до­ку­мен­ти­ма тог вла­сни­ка не мо­же да бу­де упи­са­но ви­ше од три ре­чи. У оп­штин­ским ма­тич­ним слу­жба­ма ка­жу да су­гра­ђа­ни ова­кве не­сва­ки­да­шње зах­те­ве и да­ље под­но­се, до­ду­ше не та­ко че­сто.

– Уко­ли­ко се лич­но име са­сто­ји од че­ти­ри или ви­ше ре­чи, он­да гра­ђа­нин мо­ра да се пред ма­ти­ча­рем из­ја­сни ко­јим скра­ће­ним име­ном же­ли да се слу­жи. За­кон­ска огра­ни­че­ња о бро­ју ре­чи у име­ну уве­де­на су из тех­нич­ких и прак­тич­них раз­ло­га. Ни­је ла­ко упи­са­ти лич­но име од не­ко­ли­ко ре­чи у ма­тич­ну књи­гу, ком­пју­тер, лич­ну кар­ту или здрав­стве­ну књи­жи­цу. Сем то­га, по­сто­је и раз­ло­зи због ко­јих ма­ти­чар не­ко­ме не мо­же да одо­бри про­ме­ну име­на и то у слу­ча­ју ка­да је оно по­грд­но, вре­ђа мо­рал, ни­је у скла­ду са оби­ча­ји­ма и схва­та­њи­ма сре­ди­не, или ако је ли­це под ис­тра­гом, осу­ђи­ва­но... – об­ја­шња­ва Да­ни­ца Да­ни­чић, ре­фе­рент за гра­ђан­ска ста­ња из оп­шти­не Ста­ри град.

Пре де­се­так го­ди­на, при­се­ћа се она, на вра­та оп­шти­не за­ку­цао је го­спо­дин са др­жа­вљан­ством Ср­би­је ко­ји је због кре­та­ња у лор­дов­ским кру­го­ви­ма Ве­ли­ке Бри­та­ни­је тра­жио да му се лич­но име про­ме­ни у скла­ду са њи­хо­вим оби­чај­ним пра­вом.

– У су­срет смо му иза­шли, иако се ње­го­во име са­сто­ја­ло од пет-шест ре­чи. Го­спо­дин је имао за­ми­сао да је­дан део за­ме­ни пре­зи­ме­ном – до­да­је Да­ни­чи­ће­ва.

Да би про­ме­нио пре­зи­ме или име, сва­ки гра­ђа­нин мо­ра да до­ста­ви ма­тич­ној слу­жби кр­ште­ни­цу, из­вод из др­жа­вљан­ства, по­твр­ду да ни­је осу­ђи­ван и уве­ре­ње да је из­ми­рио по­рез.

– Ма­ти­чар за­др­жа­ва пра­во да од­би­је зах­те­ве гра­ђа­на про­тив­не оби­ча­ји­ма сре­ди­не. Та­ко смо не­дав­но од­би­ли брач­ни пар ко­ји је же­лео да свом де­те­ту по­да­ри име Пе­тар Дру­ги. До­да­ва­ње број­них пре­зи­ме­на на лич­но име ни­је чест слу­чај код нас. Сма­трам да је то не­по­треб­но ком­пли­ко­ва­ње жи­во­та, јер сил­на пре­зи­ме­на кад-тад мо­гу да „из­ро­де” гре­шку у ад­ми­ни­стра­тив­ним по­сло­ви­ма – об­ја­шња­ва Ми­ли­ца Но­ва­ко­вић, шеф ма­тич­не слу­жбе Сав­ског вен­ца.

Стра­ни др­жа­вља­ни не под­ле­жу за­ко­ни­ма на­ше зе­мље. Аме­ри­кан­ци и Бри­тан­ци има­ју нај­че­шће два име­на уз пре­зи­ме, док у Сред­њој и Ју­жној Аме­ри­ци де­те по ро­ђе­њу на­сле­ђу­је и оче­во и мај­чи­но пре­зи­ме. Њи­хо­во уну­че ће, да­ље, но­си­ти но­во тре­ће пре­зи­ме што је до­зво­ље­но оби­чај­ним пра­вом тог под­не­бља.

Код нас су пра­ви­ла бит­но дру­га­чи­ја јер ако ро­ди­те­љи из Ср­би­је има­ју раз­ли­чи­та пре­зи­ме­на, њи­хо­во де­те ће по­сле до­го­во­ра но­си­ти пре­зи­ме јед­ног од њих.

– Стран­ци ко­је смо вен­ча­ва­ли, углав­ном из Чи­леа, Пе­руа и Ве­не­цу­е­ле, има­ли су мо­гућ­ност да упи­шу број­на пре­зи­ме­на у ма­тич­не књи­ге јер су пра­ви­ла њи­хо­вог за­ко­на би­ла ува­же­на – за­кљу­чу­је Ми­ли­ца Но­ва­ко­вић.

М. Бра­ко­че­вић