ШВЕЈК БРАНИ КОСОВО

Некада се Косово могло одбранити српском памећу. Показало се, међутим, да у том судњем часу она није била добро распоређена, те смо касних деведесетих доведени у само предворје пакла. Тамо су нас довели глупост, лоше процене, лидерска бандоглавост и потресно неразумевање односа снага.

Изгледало је као да се отуда полако извлачимо. На Балкану је за петнаест година пало на десетине хиљада глава. А то је – показало се, било сасвим узалуд. Нове месије су ратовале за своју сумњиву славу, и за прехрањивање сујета. За бар један пасус места у историји, која углавном не заборавља зло. Њихови преторијанци су уновчили ратове и постали најбогатији тумачи српског родољубља.

Србији је још у свежем памћењу, да је само у једноме веку два пута губила половину мушког становништва. Такав сурови демографски суноврат морао је да произведе кризу елите, и то се убедљиво показало. Митологија "небеског народа" и свеопшта параноја, и привиди завера, и апстрактно самољубље, све то нас је водило на маргину. Срби су тобоже помно гајили свој етнички нарцизам, а суштина политичке борбе је налагала сталну и све суровију међусрпску мржњу.

Зато, и поред свих мана и уз неговање старих заблуда, српски преговарачки тим за Косово заслужује пажњу бар због једне ствари: нико из њега не оптужује претходне гарнитуре за суноврат. Људи се како умеју, а често и не умеју, труде да из стратегијске дефанзиве Србије добију највише што се може. То може да буде једна варијанта витешке предности. Али и не мора.

То ће можда бити само симболична нада да покрајина није заувек изгубљена. Или нека врста слабе утехе "да се више није могло" и да Србија не може да се отима око нечега што више не поседује. Објашњење за свако политичко одступање мора да постоји. Мора да постоји ако држава нема снажне одговоре на исход који нам се не може допасти. А она га заиста нема, ништа јој не остаје осим дипломатске горчине, нејаких апела и закаснеле принципијелне логике.

Не постоји концепција, нити логичан модел политичког понашања у Србији за "дан после". Шта се има догађати ако нам у сумрак ове године саопште да више није у нашем поседу оно што иначе одавно није: Косово!

На то питање пробао је да одговори радикалски првак, Томислав Николић. Он је заиста добро уочио да не постоји план за "сутрашњи дан", када и формално покрајина више не буде део Србије. Значи ли то да власт, и поред свих лоших предзнака не верује у оно од чега се највише боји?

Не мора да значи баш то. Мада, Србија има још гори одговор на "немогућу хипотезу": да све, на пример, буде као пре марта 1999? О томе се више не размишља, јер то је само претпоставка о трауми, оно што се више не може догодити. Власт (са Томиславом Николићем) имала је тада све у својим рукама, али не и на другим местима. Од српске територије "коју неће газити туђа чизма", добили смо провизоријум на коме и не газе друге цокуле осим туђе.

Данас су радикали склони да све што тада није било добро свале на Милошевића, а све што је ваљало (а није ваљало ништа), припишу себи. А ипак је Милошевић икона српског отпора, и за њих и за многе склоне да забораве најважније. Он је тако добро чувао територије да смо их неизбежно изгубили.

Те, 99. године и неколико година пре, Косово се могло сачувати само без рата, а само уз рат изгубити. И, наравно, српска политичка елита изабрала је другу могућност. То се од ње, опхрване ратном грозницом и производњом смрти, могло и очекивати. Није било довољно отпора разума који би спречио тај уништавајући пир. Пут у пакао је био поплочан, и тада повратка није било. Прича о злочинима највеће силе је наравно тачна, али је то само лабаво оправдање за слабоумну српску политику тога доба.

Е, а онда је пре неколико вечери исти Томислав Николић најавио и рат "ако нам одузму оно што су нам већ одузели!" Може се претпоставити да би то господин Николић преузео на своју руку, сем ако није говорио у име Србије спремне да нестане. Може се замислити да је Николић тако сабирао неке сумњиве предизборне поене, и то међу Србима "који би радије погинули него дали Косово"!

Но, тешко је поверовати да би Срби данас гинули узалуд, јер су и пре седам-осам година бежали из мобилисане Србије. Свака идеја о српском рату на Косову, макар она била и маркетиншка попут Николићеве, морала би бити образложена. Та теза је, насупрот лажног родољубивог убеђења, апсолутно антисрпска, јер њена реализација води уништењу државе.

Николић није глуп, он то добро зна. Али, говори оно што се од њега очекује. Штета, прошло је толико времена, могло је да се очекује нешто друго. И докле смо дошли: до рађања нове српске ратничке машине, за коју не знамо да постоји!