Све се може направити, ако неко плаћа

Часопис за архитектуру и културу „Орис” из Загреба, који већ годинама организује „Дане Ориса” у Загребу и Љубљани, први пут организује 14. маја „Београдске дане Ориса”, у Дому синдиката. Јуче је у Супермаркету представљен програм овог међународног симпозијума.

Андрија Русан, главни уредник Ориса и покретачки дух целокупне манифестације, говорио је за „Политику” како је манифестација настала и зашто се, тек сада, организује у Београду.

„Дани Ориса” су настали из жеље уредника „Ориса” да се и живом речју и појавом, а не само писаном и фотографијом, представе аутори које објављујемо у часопису. Сматрали смо да је јако важно да људи виде, осете те архитекте (и не само архитекте). Желели смо да слушаоци осете енергију тих аутора, да осете страст, преданост према стварању архитектуре и да од њих чују зашто нешто раде на начин на који раде.

–„Орис” је основан 1999, а прве „Дане Ориса” одржали смо последњег викенда октобра 2000. После тога смо „Дане Ориса” почели одржавати у Љубљани („Орис”, наиме, има и словеначко издање) и у Дубровнику. На све те „дане” долазе посетиоци из свих земаља регије. Показало се да у Загреб сваке године дође неколико стотина људи из Србије, десетине из Македоније, Црне Горе, Босне и Херцеговине, па смо одлучили да, не само да они долазе нама, него да и ми дођемо к њима. Београд као метропола, велеград, центар регије, био је логичан избор за место нових „Дана Ориса”. Требало је пронаћи додатно време и енергију за изазов Београда. А то је велики, заиста велики изазов и искорак. Мислим да нисмо погрешили.

Како су изабрани предавачи?

Изабрани по формули: један овдашњи архитекта – то је Бранислав Митровић, један из Хрватске – архитекти Медић и Пуљиз који живе и раде у Холандији, затим међународно квалитетни архитекти, а то су Јорди Бадиа и Мартин Лејарага из Шпаније, и једна звезда архитектуре – Вини Мас. Њихове објекте смо већ више пута објављивали у „Орису”, са њима радили интервјуе, тако да мислимо да наши читаоци знају ко су они.

Да ли је то мистификација или демистификација архитектуре и архитектонских звезда?

Њихово појављивање сигурно није мистификација архитектуре и архитеката, пре бих рекао да је демистификација. Али, не бих тако говорио о презентацији архитектуре. Ја то видим као прецизније, реалније упознавање архитектуре. Желимо да људи што боље прочитају архитектонско дело, да нешто науче, да преиспитају своје ставове, да уживају или да буду у могућности да критикују рад јавно познатих архитеката.

Паралелно са вођењем „Ориса” бавите се активно и пројектовањем. Колико Вам је у процесу пројектовања важна теорија и искуства других архитеката?

Нисам од оних којима је теорија подлога за архитектонско пројектовање. Мислим да сам ту врло једноставан и прагматичан. Добијем задатак, желим га разумети, желим схватити потребе инвеститора и онда све то желим направити функционално, лепо и у складу са финансијским могућностима инвеститора. Као што видите, никаква теорија, дискурси... Наравно да онда неко пронађе и неку позадину, утицај, значење, често и на начин на који то нисам видео. Ништа зато. Зашто људи не би тумачили моју архитектуру на начин како то њима одговара. Најважније је да смо инвеститор и ја задовољни.

Искуства других архитеката су ми јако интересантна. Најважније ми је сазнање да се много тога, или готово све, може направити. Потребно је желети и имати енергије за борбу и истраживање. Наравно, потребно је имати некога ко то подржава и плаћа.

Последњих десетак година, комуникација у регији поново постаје све интензивнија, може ли то подићи квалитет архитектуре у свакој држави појединачно?

Наравно да може. Прво треба почети, без обзира колико то изгледа безизгледно, затим треба радити, радити, радити. И тако, успех ће доћи преко ноћи, након десетак година интензивног и често крвавог рада.

Ако погледамо хрватску архитектуру пре петнаест, двадесет година, то баш и није било нешто чиме бисмо се дичили наоколо. Мислим да данас можемо рећи да имамо шта да покажемо, да су хрватски архитекти донекле запажени на међународној сцени, да добијају неке награде, да их зову на предавања, да страни критичари уочавају напредак… Сад стижу и похвале. Истина је да смо на почетку, али исто тако мислим да су постављени темељи квалитетног развоја хрватске архитектуре.

Снежана Ристић