Ново балансирање

Иако је први говор после изборне победе одржао, поред великог портрета Винстона Черчила, нови британски премијер Дејвид Камерон, није обећао и ће следити „аманет” славног претходника да са Америком гаји „специјалне односе”. Бираче је чак придобијао и порукама да те односе треба „изнова балансирати” и да „Британци никада не треба да се плаше да кажу ‘не’ Америци”.

Као да је имао у виду такво одступање прекоокеанског традиционалисте од традиције, амерички председник Барак Обама му је, у честитки поводом ступања на чело британске владе, прекјуче нагласио: „САД немају већег пријатеља и савезника од Уједињеног Краљевства”, и „лично сам дубоко посвећен специјалним односима између наших двеју земаља”. Хроничари су подсетили, међутим, да се убрзо по преузимању кормила у Белој кући и Обама, на специфичан начин, „оградио” од Черчила уклонивши његову бисту из Овалне собе у којој је готово осам година стајала као симбол појачане трансатлантске, антитерористичке, солидарности.

Не треба, наравно, претеривати у поређењима са идеалима из Другог светског рата. Аналитичари махом оцењују да ће везе између Британије и САД остати врло јаке али да ће обострано бити подвргнуте „новом балансирању”, при чему ће наступ Британије с новом владом бити „више практичан а мање емотиван”, сугерише лондонски „Тајмс”.

Предуго смо били опсесивно усредсређени на Европу и Америку, а озбиљно и одговорно руководство треба да највећу енергију уложи у делове света где су наши растући стратешки интереси, поручивао је Камерон још пре четири године. Његова Конзервативна партија је у најновијим изборима такву тезу и прецизирала: „Треба успоставити нове специјалне односе са Индијом”.

Готово је исто толико „дисидентски” приступ Америке. Обама је њен први председник после Другог светског рата који „није изразити атлантиста”, слажу се посматрачи. Као приоритете је истакао односе с Кином, Русијом, Ираном, Блиским истоком. А недавним „неутралним ставом” у спору Аргентине и Британије око Фокланда (Малвина) „показао је” да су му односи са Латинском Америком важни бар колико и са Лондоном.

Околности су постале утицајније од укуса. Диктирају давање предности ангажманима на местима ка којима се премешта моћ (пожељна или не) над онима где се одржавају симпатије, па и „сродства”.

Међусобно дистанцирање местимично приближава приступе. Па тако испада да ни Обами ни Камерону „Европа није у првом плану”. Нити су они њој.

Свима су пречи сопствени проблеми. То је потврдило и стварање коалиционе владе десних конзервативаца и левих либералних демократа у Британији. Договорили су се, уз остало, да „замрзну” неслогу у вези са Европском унијом. Камерон је, наиме, заклети „евроскептик” а његов потпредседник владе Николас Клег изразити „европеиста”. Важније им је било да створе заједничку власт и почну да решавају националне приоритете него да се прегањају око домета интернационализације.

Клег се, на пример, залагао за замену домаће фунте континенталним евром. С Камероном се међутим договорио, како је пренео „Гардијан”, да је неопходан референдум за „свако даље преношење суверенитета на ЕУ”.

Британска коалиција наговестила је и да би могла да смањи подозрење континенталне Европе која Острва доживљава не само као део себе него и као „заступника” америчких интереса. Из изјава нових, конзервативних, лидера у Лондону проистиче да они не желе да буду као смењени лабуристи који су Вашингтону били „потчињени” (као Тони Блер) и „потцењени” (као доскорашњи премијер Гордон Браун).

Али, политика није „фонтана жеља”. Поготову то није спољна политика, чак и кад се привремено подреди унутрашњим потребама.

Тако и односи Лондон–Вашингтон остају „специјални”, ако не по Черчилу а онда по Бернарду Шоу. Ирски добитник Нобелове награде за књижевност је, наиме, Америку и Британију својевремено сажето окарактерисао као земље које „раздваја заједнички језик”. Другим речима – да им је проблем, као и неким другима, то што се „сувише добро” разумеју...

М. Пантелић