Фудбал, српски, аргентински, гладијаторски

Реч Фифа ме је увек асоцирала на моје некадашње комшије Фредија и Тонија Маравића који су живели са мном на Бановом брду. Њихов отац, познати фудбалер, радио је за Фифу и онда смо имали прилику да гледамо оригинални Марадонин дрес и шта све не остало. Због тога смо сви играли фудбал као да смо на Мундијалу – каже Никола Савић, београдски уметник, који више од десет година живи и ствара у Лондону, и који ће са још четири наша уметника представљати Србију на великој изложби поводом Светског првенства у Јужноафричкој Републици.

Сви су тада, прича Никола Савић, јурили дресове из иностранства „le coq sportif” лопте, „умбро” дресове и остале спортске реквизите најпознатијих репрезентација и клубова.

То мало парче парка на Бановом брду било је раних осамдесетих прави визуелни шок. Могли сте да видите на нама аргентинске дресове, дресове Јувентуса, Астон виле, Тотенхема, Челсија, Ливерпула, а о фудбалерима да и не говоримо. Фудбалска лопта је била нешто што је било скроз нормално да се има и да се, наравно, игра по бетону без обзира на то што се пластификација фудбала уништава. Порука је била – „ма широко”, каже Савић.

Интернационална изложба одржаће се у Јужноафричкој Републици, а потом и у свим земљама које су се квалификовале за Светско првенство у фудбалу. Српску „уметничку репрезентацију“ чине још и Мрђан Бајић, Селена Вицковић, Љиљана Дрезга и Марко Гавриловић.

У почетку без јасне идеје о томе шта би овим поводом требало урадити, београдски сликар одлучује да цео концепт прилагоди савременом контексту.(/slika2)

– Схватио сам да ја већ имам неку правизију насталу на основу посматрања многобројних радова на теме олимпијаде или светских купова, а које смо ми млађи уметници у Београду звали „спортико” у саркастичном смислу. Присетио сам се тог клишеа који није нарочито занимљив и схватио да треба да урадим нешто што је скроз другачије и што ће на крају приказати цео концепт слике за „спортски догађај” у новом светлу – каже Савић, који упоредо ради и на новој серији слика на челику које ће представити на неколико групних лондонских изложби.

На слици овог уметника нема класичне презентације фудбалског терена и голова, фудбалера и голмана, јер, као што каже, фудбал се данас претворио у много шта што нема везе са игром. На пример, колико ко зарађује? Ко му је спонзор? Да ли је био играч лиге? Колико је голова дао? Да ли прелази у други клуб ове сезоне или остаје за више пара?

– У том смислу сам схватио да је фудбалско такмичење данас доста измешано са разним атрибутима који нису били толико део спорта до рецимо почетка седамдесетих. Онда ми је било интересантно да то све повежем са концептом постмодерног стања слике која више није објекат него је постала постобјекат, фигурација, декорација, и шта све не још. Схватио сам да је све скроз-наскроз измешано на обе стране и било је уживање уклопити све те „гладијаторске елементе” са мојим биоморфним формама и јужноафричком лоптом која наивно улази у мрежу интереса, допинга и узрока копија победе и империјализма – каже Никола Савић, на чијој слици, као што објашњава овај уметник, Србија обједињује и земље као што су Аргентина, Јужноафричка Република, Бразил, али и појмове и контексте као што су савремено, победа, вера, улаз, излаз, криза, уваљивање, бежање, враћање, шарено и узвишено.

– То је савремена Србија, то је наша победа. Уколико Антић не буде дефанзиван као против Француза у Београду, можемо да се надамо и овом последњем – истиче Никола Савић.

М. Ђорђевић