ЦВРЧАК И МРАВ

Не­ма ни­ка­кве сум­ње да ће се ла­фон­те­нов­ска ба­сна ду­го пре­при­ча­ва­ти по ве­ли­кој европ­ској по­ро­ди­ци иако ни­ко ни­је са­свим убе­ђен да ли тре­ба би­ти на стра­ни ме­ди­те­ран­ског цврч­ка или гер­ман­ског мра­ва.

Грч­ка је ЕУ ста­ви­ла пред до­сад не­слу­ће­ну фи­нан­сиј­ску и још ви­ше мо­рал­ну ди­ле­му: да ли успе­шне еко­но­ми­је и њи­хо­ви ра­ди­ни по­ре­ски об­ве­зни­ци тре­ба да пла­ћа­ју грч­ке ме­га­ли про­ма­ша­је, или бан­кро­ти­ра­ну Ела­ду тре­ба пре­пу­сти­ти суд­би­ни Атлан­ти­де?

Евро­пља­ни не­ма­ју уго­вор­ну оба­ве­зу да се фи­нан­сиј­ски ис­по­ма­жу, али ипак су се од­лу­чи­ли да па­ке­том вред­ним 750 ми­ли­јар­ди евра при­ско­че у по­моћ спа­са­ва­ју­ћи Грч­ку, соп­стве­не бан­ке и ам­би­ци­о­зни про­је­кат евро­зо­не, пси­хо­ло­шко-мо­не­тар­ни сим­бол ује­ди­ње­не Евро­пе.

Да ни­су уско­чи­ли да по­мог­ну, Грч­ка би бан­кро­ти­ра­ла 19. ма­ја, ка­да тре­ба да ис­пла­ти тран­шу од осам ми­ли­јар­ди евра.

Ка­ко је ме­ђу­тим грч­ки дуг до­сти­гао фан­та­стич­них 300 ми­ли­јар­ди евра? Вла­де у Ати­ни одав­но зна­ју да од­ред­ни­це Уго­во­ра из Ма­стрих­та од­ре­ђу­ју да бу­џет­ски де­фи­цит не сме да из­но­си ви­ше од три од­сто бру­то про­из­во­да. Зна­ле су, али су фа­бри­ко­ва­ле по­дат­ке да би мо­гле још да се за­ду­жу­ју.

Про­тре­сем се ка­да схва­тим да се и та­мо све то умно­го­ме до­га­ђа­ло за­рад вла­сти ко­ја се за­ду­жи­ва­ла да би Гр­ци­ма обез­бе­ди­ла оно што ра­дом ни­су за­слу­жи­ли. Ка­ко би до­шле на власт, вла­де су по­зајм­љи­ва­ле на свет­ским тр­жи­шти­ма ка­пи­та­ла а он­да де­ли­ле ша­ком и ка­пом.

Грч­ка је „Ре­пу­бли­ка би­ро­кра­ти­је“. Има пет пу­та ви­ше јав­них слу­жбе­ни­ка по гла­ви ста­нов­ни­ка не­го Бри­та­ни­ја. Кад год су се вла­де ме­ња­ле, по­ли­ти­ча­ри су за­по­шља­ва­ли хи­ља­де но­вих слу­жбе­ни­ка. Ста­ри су оста­ја­ли. И та­ко де­це­ни­ја­ма.

Др­жав­ни апа­рат тро­ши де­се­ти­не ми­ли­јар­ди евра го­ди­шње – но­вац ко­ји ни­је има­ла а и да­нас не­ма. Ад­ми­ни­стра­ци­ја ла­год­но жи­ви уз ма­ло ра­да. Ин­же­њер на же­ле­зни­ци пла­ћен је и до 7.000 евра ме­сеч­но. Ка­ко?

Грч­ка има пре­ле­по мо­ре али не­ма озбиљ­ни­ју ин­ду­стри­ју, не­ма про­из­во­де кон­ку­рент­не на свет­ском тр­жи­шту, не­ма ис­тра­жи­ва­ња ко­ја би их ство­ри­ла у бу­дућ­но­сти. Око 70 од­сто еко­но­ми­је за­ви­си од по­тро­шње. Увоз је ве­ћи од из­во­за. Тек ка­да је кра­јем про­шле го­ди­не но­ви ми­ни­стар фи­нан­си­ја са­оп­штио да је Грч­ка „ду­жна к'о Грч­ка“, фан­та­зме су по­че­ле да се раз­от­кри­ва­ју. По­сто­ји је­зе­ро Ко­па­ис где од 1957. слу­жбе­ни­ци ра­де на про­јек­ту дре­на­же ка­ко би се из­гра­ди­ли пу­те­ви. Исте те го­ди­не је­зе­ро је за­у­век не­ста­ло – 30 слу­жбе­ни­ка и да­нас је за­по­сле­но и при­ма пла­те до 2.500 евра ме­сеч­но.

Грч­ка вла­да је сво­је­вре­ме­но осно­ва­ла аген­ци­ју са ци­љем да ло­би­ра за Со­лун као европ­ску пре­сто­ни­цу кул­ту­ре. Аген­ци­ја и да­ље ра­ди. Со­лун је ову ти­ту­лу до­био – 1997.

Он­да злоупотребe по­ло­жа­ја, ве­ли­ко и сум­њи­во бо­га­ће­ње. Си­ва еко­но­ми­ја обр­ће че­твр­ти­ну укуп­ног про­из­во­да зе­мље. На­рав­но да се др­жав­на ка­са пра­зни­ла.

По­том ко­руп­ци­ја по ко­јој је Грч­ка ме­ђу нај­ја­чим у Евро­пи. Сил­ни кре­ди­ти и но­вац из фон­до­ва ЕУ оти­шли су у ве­тар. Не­ка грч­ка „пут­на ма­фи­ја“ уред­но је од ЕУ на­пла­ћи­ва­ла кре­ди­те на ре­ла­ци­ји Ати­на–Со­лун а да ду­го ни­је би­ло ни ауто­пу­та ни бр­зе же­ле­зни­це.

Стра­не ком­па­ни­је те­шко су без ми­та до­би­ја­ле по­сло­ве, по­себ­но оне ко­је до­де­љу­је вла­да. Као при­ли­ком ор­га­ни­зо­ва­ња олим­пи­ја­де у Ати­ни. Ко­рист на­рав­но има­ју и по­ли­ти­ча­ри. Функ­ци­о­нер не­мач­ког „Си­мен­са“ твр­дио је да је грч­ка те­ле­ко­му­ни­ка­ци­о­на фи­ли­ја­ла пла­ћа­ла два од­сто при­хо­да две­ма нај­ве­ћим стран­ка­ма: со­ци­ја­ли­стич­ком ПА­СОК-у и кон­зер­ва­тив­ној Но­вој де­мо­кра­ти­ји.

Иако ис­тра­жи­ва­ња ка­жу да 80 од­сто Гр­ка по­др­жа­ва ра­ди­кал­ну ре­фор­му у су­о­ча­ва­њу са ми­том, рет­ки­ма сме­та­ју сит­не нов­ча­не услу­ге по­зна­те као „фа­ке­ла­ки“, ма­ле ко­вер­те, ко­је олак­ша­ва­ју сва­ко­днев­ни жи­вот.

На­вик­ну­ти да др­жа­ва слу­жи са­мо да се од ње узи­ма, Гр­ци су све те го­ди­не, по­пут Ита­ли­ја­на, уве­жба­ва­ли на­ци­о­нал­ни спорт из­бе­га­ва­ња по­ре­за. ММФ је утвр­дио да не­што ви­ше од 8.000 Гр­ка др­жа­ви на име не­пла­ће­ног по­ре­за ду­гу­је 20 ми­ли­јар­ди евра!

Зву­чи по­зна­то? На­рав­но. Гле­да­ју­ћи Гр­ке као да ви­дим Ср­би­ју. И срп­ску вла­ду ко­ја се за­ду­жу­је по­ку­ша­ва­ју­ћи и да­ље да бу­џет ба­лан­си­ра по­ве­ћа­њем при­хо­да – што зна­чи по­ре­зи­ма, јер про­из­вод­ње не­ма – за раз­ли­ку од Шве­ђа­на или Да­на­ца ко­ји ра­ди­је сма­њу­ју тро­шко­ве.

Не­мој­те са­мо да се ов­де по­но­во по­ја­ве цвр­чак-екс­пер­ти ко­ји ће твр­ди­ти да ми са­мо мо­же­мо да има­мо ко­ри­сти од кри­зе евро­зо­не и грч­ког со­фо­клов­ског фи­нан­сиј­ског па­да.

Пла­шим се да ов­де не­ки већ по­ми­шља­ју да то што се до­га­ђа Грч­кој ни­је ни­шта стра­шно. За­што от­пу­шта­ти и уво­ди­ти ри­го­ро­зну штед­њу да би ума­њи­ли бу­џет­ски де­фи­цит – ме­ре бол­не по гра­ђа­не а опа­сне по по­ли­ти­ча­ре – ка­да је су­тра до­вољ­но ис­пру­жи­ти ру­ку пре­ма Цен­трал­ној европ­ској бан­ци и за­ва­пи­ти: по­ма­гај­те!

Грч­кој су ипак на­мет­ну­те ри­го­ро­зне ме­ре штед­ње. Гр­ци де­мон­стри­ра­ју. Чак и ги­ну. Бра­не сво­је ни­чим за­слу­же­не при­ви­ле­ги­је. Не­ће да им се сма­њу­ју пла­те. Бу­не се што ће би­ти от­пу­шта­ња. Од­би­ја­ју ка­сни­је пен­зи­о­ни­са­ње.

Људ­ски их раз­у­мем. Те­шко је има­ти па не­ма­ти. Ра­ци­о­нал­но по­сма­тра­но, тре­ба­ло би да бу­ду срећ­ни што им др­жа­ва ни­је до­жи­ве­ла бан­крот. Па да рас­про­да­ју Акро­пољ и остр­ва.

Да би не­у­тра­ли­са­ла грч­ки ви­рус, мар­љи­ви­ја и с нов­цем оба­зри­ви­ја Евро­па ово­га пу­та је про­гу­та­ла гор­ку пи­лу­лу. Уско­чи­ла је са 500 ми­ли­јар­ди евра, ММФ са још 250 ми­ли­јар­ди евра.

Грч­ка је по­ста­вље­на на ко­ло­сек спа­се­ња. Рас­те­ру­ју се цр­не слут­ње да би и не­ке дру­ге кри­зом по­го­ђе­не еко­но­ми­је евро­зо­не – Ир­ска, Ита­ли­ја, Пор­ту­га­ли­ја и Шпа­ни­ја – мо­гле да пад­ну на ко­ле­на. Не­ка пи­та­ња ипак не­ма­ју од­го­во­ре.

Ка­ко спре­чи­ти слич­не не­во­ље а не по­ста­ви­ти те­ме­ље за још ве­ће де­ба­кле? Да ли кри­за ко­ја по­чи­ва на ду­го­ви­ма мо­же да бу­де ре­ше­на још ве­ћим ду­го­ви­ма? Ко би су­тра мо­гао да спа­са­ва са­да­шње спа­си­о­це?

Ова­ква пи­та­ња нај­че­шће по­ста­вља­ју Нем­ци. Има ли ко пра­во да од не­мач­ких по­ре­ских об­ве­зни­ка тра­жи да се од­ри­чу са­мо за­то што не­ко дру­ги не по­шту­је утвр­ђе­на пра­ви­ла, што не ра­ди до­вољ­но, што тро­ши ви­ше не­го што има?

Мно­ги у по­чет­ку ни­су би­ли при­прав­ни да на ол­та­ру Олим­па жр­тву­ју сво­ју тев­тон­ску рад­ну ди­сци­пли­ну и кул­ту­ру ста­бил­но­сти са­мо за­то што су Гр­ци ла­га­ли и ни­су во­ди­ли ра­чу­на о за­јед­нич­кој ва­лу­ти. Ан­ге­ла Мер­кел је у стар­ту де­ло­ва­ла као „гво­зде­на кан­це­лар­ка“. Од­би­ја­ла је сва­ку мо­гућ­ност да Не­мач­ка пла­ћа грч­ке ду­го­ве. На­го­ве­шта­ва­ла да би нео­д­го­вор­не чла­ни­це тре­ба­ло из­ба­ци­ти из ЕУ.

Дру­ги су упо­зо­ра­ва­ли на мно­го озбиљ­ни­је по­сле­ди­це по евро и чи­тав про­је­кат ЕУ. Грч­ка је ус­пе­ла да по­де­ли нај­ве­ће ен­ту­зи­ја­сте европ­ских ин­те­гра­ци­ја, нај­ве­ћу при­вре­ду ЕУ, ње­ну нај­мно­го­људ­ни­ју зе­мљу.

Не­мач­ки рад­ни­ци су на де­мон­стра­ци­ја­ма би­ли ра­за­пе­ти из­ме­ђу со­ли­дар­но­сти са сво­јим ко­ле­га­ма у Ати­ни и љут­ње што мо­ра­ју да пла­ћа­ју за Гр­ке ко­ји у пен­зи­ју од­ла­зе ра­ни­је не­го они.

Мер­ке­ло­ва је на кра­ју при­ста­ла да – за­рад „за­шти­те нов­ца не­мач­ког на­ро­да“ – пре­ма Еге­ју ба­ци спа­си­лач­ки по­јас и ис­пла­ти 123 ми­ли­јар­де евра ви­сок ра­чун на­пра­вљен по та­вер­на­ма уз сир­та­ки.

Не­мач­ка је ти­ме исто­вре­ме­но при­зна­ла део соп­стве­не од­го­вор­но­сти: ни­су сме­ли да до­пу­сте да грч­ка кри­за по­при­ми та­кве раз­ме­ре. Лек­ци­ја је на­у­че­на. По­том је Гр­ци­ма и свим „кан­ди­да­ти­ма за Гр­ке“ ода­сла­та ја­сна по­ру­ка: уко­ли­ко ми мо­ра­мо да пла­ћа­мо за вас, он­да и ви мо­ра­те да ра­ди­те оно­ли­ко ду­го ко­ли­ко и ми.

На Гр­ци­ма је од­лу­ка да ли ће при­хва­ти­ти про­грам бол­них ре­фор­ми, али не­мач­ка по­ру­ка од­зва­ња Евро­пом. Ко ће је, и да ли ће је раз­у­ме­ти, то ће се тек ви­де­ти.

Ово­га пу­та Гр­ке је спа­сла европ­ска со­ли­дар­ност. Али, мо­ра­ли би то­га да бу­ду све­сни и они у ЕУ и они ко­ји Уни­ји те­же, со­ли­дар­ност је по­тро­шна ро­ба. И не ва­жи за цврч­ка и мра­ва из Ла­фон­те­но­ве ба­сне.