Чувајте се диносауруса

Од на­шег стал­ног до­пи­сни­ка
Ва­шинг­тон, ма­ја – По­сао ко­ји ра­де је­дан је од нај­стре­сни­јих на све­ту: кад на­ста­не би­ти или не би­ти, он­да тре­ба сти­сну­ти и од­ло­жи­ти чак и не­ке ства­ри ко­је нео­д­ло­жно зах­те­ва ме­ха­ни­зам ор­га­ни­зма. Али је за­то и на­док­на­да аде­кват­на.

Реч је о мом­ци­ма са Вол­стри­та. Ло­шим, ве­о­ма ло­шим мом­ци­ма, ако је су­ди­ти по рас­по­ло­же­њу ов­да­шње јав­но­сти. Мом­ци­ма ко­ји су сво­јим фи­нан­сиј­ским акро­ба­ци­ја­ма, без­об­зир­ним сми­шља­њем ком­пли­ко­ва­них и због то­га те­шко ра­зу­мљи­вих бер­зан­ских „де­ри­ва­та” иза­зва­ли фи­нан­сиј­ску кри­зу у ко­јој се ума­ло ни­је уру­ши­ла и це­ла аме­рич­ка еко­но­ми­ја, али се до­бро за­љу­љао и оста­так све­та.

Тим мом­ци­ма је из­гле­да на нос иза­шло што их не­пре­ста­но оп­ту­жу­ју за све не­во­ље ко­је Аме­ри­ка има да­нас, па су ре­ши­ли да уз­вра­те. И то та­ко што су они­ма са „Мејнстри­та” (све оно што ни­је Вол­стрит, ре­ал­на еко­но­ми­ја и обич­ни аме­рич­ки гра­ђа­ни) за­пре­ти­ли да ће, ако они бу­ду оста­ли без по­сла та­мо где са­да ра­де, узе­ти рад­на ме­ста оних ко­ји их на­па­да­ју.

Ова прет­ња, ко­ја ли­чи и на не­ку вр­сту об­ја­ве „кла­сног ра­та” – јед­не сред­ње кла­се про­тив дру­ге – са­др­жа­на је у јед­ном меј­лу ко­ји је по­стао „ви­ра­лан” (ши­ри се као ви­рус), не са­мо ме­ђу бан­ка­ри­ма. Аутор је ано­ни­ман, али је са­др­жај вр­ло кон­кре­тан. Ци­ти­рам: „Ми смо Вол­стрит. Наш по­сао је да пра­ви­мо но­вац. Без об­зи­ра да ли су то си­ро­ви­не, ак­ци­је, об­ве­зни­це или не­ки хи­по­те­тич­ни ко­мад не­ког па­пи­ра, на­ма ни­је ва­жно. Ми би­смо тр­го­ва­ли и сли­чи­ца­ма фуд­ба­ле­ра ако би то би­ло про­фи­та­бил­но. Не се­ћам се да се ико жа­лио кад је тр­жи­ште би­ло у успо­ну и кад је сва­чи­ји пен­зиј­ски фонд удво­стру­ча­ван сва­ке три го­ди­не. Као и у коц­ка­њу, не­ма про­бле­ма све док не из­гу­би­те. Ни­сам чуо да је не­ко ишао на те­ра­пи­ју за­то што је у Лас Ве­га­су ису­ви­ше до­био.

Са­да, ка­да су се ства­ри за...вна­ле, упр­кос то­ме што је по­чео из­ве­стан опо­ра­вак, вла­да и сва­ки про­сеч­ни Џо још тра­же жр­тве­ног јар­ца. На­шли су га, на­рав­но, у на­ма.

Са­мо на­ста­ви­те да нас на­па­да­те, али знај­те да ће­те ти­ме са­мо на­шко­ди­ти се­би. По­го­ди­те шта ће да се до­го­ди кад ми бу­де­мо из­гу­би­ли по­сао на Вол­стри­ту? Узе­ће­мо ва­ше рад­но ме­сто. Јер ми уста­је­мо у пет ују­тру и ра­ди­мо до де­сет уве­че, па и ви­ше. Ми смо на­ви­кли да не иде­мо ни у ве-це кад је фр­ка. На­ма не тре­ба сат па­у­зе за ру­чак, ми не тра­жи­мо син­ди­кат. Ми не иде­мо са 50 го­ди­на у пен­зи­ју. Ми је­де­мо оно што уби­је­мо, а кад је­ди­на хра­на ко­ја нам је до­ступ­на бу­де она у ва­шем та­њи­ру, ми ће­мо по­је­сти баш то...”

И та­ко да­ље. Из остат­ка тек­ста ви­ди се да је прет­ња упу­ће­на пре све­га про­све­тар­ском (учи­тељ­ском, на­став­нич­ком и про­фе­сор­ском) есна­фу, јер се по­ми­њу њи­хо­вих са­мо не­ко­ли­ко са­ти днев­ног ра­да и го­ди­шњи од­мо­ри од по че­ти­ри ме­се­ца. А глав­на по­ен­та је на са­мом кра­ју тек­ста и она опо­вр­га­ва на­слов меј­ла ко­ји гла­си „Чу­вај­те се ди­но­са­у­ру­са” – „Ми ни­смо ди­но­са­у­ру­си. Ми смо па­мет­ни­ји и мно­го опа­сни­ји и ми ће­мо да пре­жи­ви­мо. Пи­та­ње је ме­ђу­тим да ли ће пре­жи­ве­ти и она вр­ста ко­ју Оба­ма и ком­па­ни­ја пре­тва­ра­ју у део на­шег лан­ца ис­хра­не – про­сеч­ни Џо”.

Ова по­ру­ка је, слу­чај­ном или на­мер­ном по­ду­дар­но­шћу, пу­бли­ци­тет до­би­ла не­ка­ко у исто вре­ме ка­да је гра­до­на­чел­ник Њу­јор­ка Мајкл Блум­берг об­ја­вио да ће без по­сла, у окви­ру ме­ра бу­џет­ске штед­ње, оста­ти 6.700 „про­све­та­ра”.

То, на­рав­но ни­је би­ла осве­та Вол­стри­та, али је ла­ко за­ми­сли­ти ка­ко се осе­ћа­ју от­пу­ште­ни, ка­да но­ви­не го­то­во сва­ки дан пи­шу да се фи­нан­сиј­ска ин­ду­стри­ја, ко­ја је пр­ва ушла у кри­зу, али из ње пр­ва и иза­шла, вра­ти­ла сво­јим ста­рим на­ви­ка­ма, а пре све­га сво­јим ви­со­ким бо­ну­си­ма и кад се из­но­се но­ва от­кри­ћа о то­ме ка­ко су у по­хле­пи за про­фи­том бан­ка­ри из­гу­би­ли сва­ки етич­ки ком­пас, па су јед­не кли­јен­те ва­ра­ли да би за­ра­ду на­ме­сти­ли дру­ги­ма.

Спор­но је на­рав­но да ли су бо­ну­си за­слу­же­ни, али не­ма ди­ле­ма да су бан­ка­ри ква­ли­фи­ко­ва­ни за оно што ра­де. Фи­нан­сиј­ске опе­ра­ци­је на Вол­стри­ту су до­гу­ра­ле до не­че­га што мо­же да се по­ре­ди са мо­дер­ном на­у­ком (ни­је баш јед­но­став­но од ни­че­га стал­но пра­ви­ти не­што), а у бер­зан­ским ку­ћа­ма и ин­ве­сти­ци­о­ним бан­ка­ма ра­де и пра­ви на­уч­ни­ци.

Јед­но ис­тра­жи­ва­ње оба­вље­но на Чи­ка­го уни­вер­зи­те­ту по­ка­за­ло је да као ни­кад до­сад по­сао на Вол­стри­ту до­би­ја­ју ди­плом­ци са Хар­вар­да и дру­гих елит­них уни­вер­зи­те­та. Чак 15 од­сто оних ко­ји су ди­пло­ми­ра­ли то­ком де­ве­де­се­тих да­нас је на по­сло­ви­ма у аме­рич­кој фи­нан­сиј­ској ин­ду­стри­ји. Раз­лог је јед­но­ста­ван: пла­те су та­мо чак три пу­та ве­ће не­го у дру­гим сек­то­ри­ма. По­сао ина­че та­мо не до­би­ја­ју са­мо спо­соб­ни еко­но­ми­сти, већ су нај­тра­же­ни­ји – на­да­ре­ни ма­те­ма­ти­ча­ри. И то они са ти­ту­ла­ма док­то­ра на­у­ка.

Ка­ко је још у ја­ну­а­ру 2008, у „Вол­стрит џор­на­лу” на­пи­сао Деј­вид Веј­зел, по­ка­за­ло се да су фи­нан­сиј­ске ино­ва­ци­је и бан­кар­ски ма­ри­фе­тлу­ци не­што слич­но це­па­њу ато­ма. Крај­њи ре­зул­тат за­ви­си у ка­кве свр­хе се та тех­но­ло­ги­ја ко­ри­сти: мо­же да се до­би­је или чи­ста стру­ја, или (фи­нан­сиј­ски) ра­зо­ри пла­не­та.