Чувајте се диносауруса
Од нашег сталног дописника
Вашингтон, маја – Посао који раде један је од најстреснијих на свету: кад настане бити или не бити, онда треба стиснути и одложити чак и неке ствари које неодложно захтева механизам организма. Али је зато и надокнада адекватна.
Реч је о момцима са Волстрита. Лошим, веома лошим момцима, ако је судити по расположењу овдашње јавности. Момцима који су својим финансијским акробацијама, безобзирним смишљањем компликованих и због тога тешко разумљивих берзанских „деривата” изазвали финансијску кризу у којој се умало није урушила и цела америчка економија, али се добро заљуљао и остатак света.
Тим момцима је изгледа на нос изашло што их непрестано оптужују за све невоље које Америка има данас, па су решили да узврате. И то тако што су онима са „Мејнстрита” (све оно што није Волстрит, реална економија и обични амерички грађани) запретили да ће, ако они буду остали без посла тамо где сада раде, узети радна места оних који их нападају.
Ова претња, која личи и на неку врсту објаве „класног рата” – једне средње класе против друге – садржана је у једном мејлу који је постао „виралан” (шири се као вирус), не само међу банкарима. Аутор је анониман, али је садржај врло конкретан. Цитирам: „Ми смо Волстрит. Наш посао је да правимо новац. Без обзира да ли су то сировине, акције, обвезнице или неки хипотетични комад неког папира, нама није важно. Ми бисмо трговали и сличицама фудбалера ако би то било профитабилно. Не сећам се да се ико жалио кад је тржиште било у успону и кад је свачији пензијски фонд удвостручаван сваке три године. Као и у коцкању, нема проблема све док не изгубите. Нисам чуо да је неко ишао на терапију зато што је у Лас Вегасу исувише добио.
Сада, када су се ствари за...внале, упркос томе што је почео известан опоравак, влада и сваки просечни Џо још траже жртвеног јарца. Нашли су га, наравно, у нама.
Само наставите да нас нападате, али знајте да ћете тиме само нашкодити себи. Погодите шта ће да се догоди кад ми будемо изгубили посао на Волстриту? Узећемо ваше радно место. Јер ми устајемо у пет ујутру и радимо до десет увече, па и више. Ми смо навикли да не идемо ни у ве-це кад је фрка. Нама не треба сат паузе за ручак, ми не тражимо синдикат. Ми не идемо са 50 година у пензију. Ми једемо оно што убијемо, а кад једина храна која нам је доступна буде она у вашем тањиру, ми ћемо појести баш то...”
И тако даље. Из остатка текста види се да је претња упућена пре свега просветарском (учитељском, наставничком и професорском) еснафу, јер се помињу њихових само неколико сати дневног рада и годишњи одмори од по четири месеца. А главна поента је на самом крају текста и она оповргава наслов мејла који гласи „Чувајте се диносауруса” – „Ми нисмо диносауруси. Ми смо паметнији и много опаснији и ми ћемо да преживимо. Питање је међутим да ли ће преживети и она врста коју Обама и компанија претварају у део нашег ланца исхране – просечни Џо”.
Ова порука је, случајном или намерном подударношћу, публицитет добила некако у исто време када је градоначелник Њујорка Мајкл Блумберг објавио да ће без посла, у оквиру мера буџетске штедње, остати 6.700 „просветара”.
То, наравно није била освета Волстрита, али је лако замислити како се осећају отпуштени, када новине готово сваки дан пишу да се финансијска индустрија, која је прва ушла у кризу, али из ње прва и изашла, вратила својим старим навикама, а пре свега својим високим бонусима и кад се износе нова открића о томе како су у похлепи за профитом банкари изгубили сваки етички компас, па су једне клијенте варали да би зараду наместили другима.
Спорно је наравно да ли су бонуси заслужени, али нема дилема да су банкари квалификовани за оно што раде. Финансијске операције на Волстриту су догурале до нечега што може да се пореди са модерном науком (није баш једноставно од ничега стално правити нешто), а у берзанским кућама и инвестиционим банкама раде и прави научници.
Једно истраживање обављено на Чикаго универзитету показало је да као никад досад посао на Волстриту добијају дипломци са Харварда и других елитних универзитета. Чак 15 одсто оних који су дипломирали током деведесетих данас је на пословима у америчкој финансијској индустрији. Разлог је једноставан: плате су тамо чак три пута веће него у другим секторима. Посао иначе тамо не добијају само способни економисти, већ су најтраженији – надарени математичари. И то они са титулама доктора наука.
Како је још у јануару 2008, у „Волстрит џорналу” написао Дејвид Вејзел, показало се да су финансијске иновације и банкарски марифетлуци нешто слично цепању атома. Крајњи резултат зависи у какве сврхе се та технологија користи: може да се добије или чиста струја, или (финансијски) разори планета.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


