Велике идеје у малим причама

Кан- Упр­вих пет так­ми­чар­ских да­на 63. Кан­ског фе­сти­ва­ла, на кри­ти­чар­ским ли­ста­ма убе­дљи­во тре­нут­но во­ди „Још јед­на го­ди­на” Мај­ка Ли­ја, ми­са­о­ни филм ма­ле при­че и јед­но­став­не струк­ту­ре, а де­ли­кат­не ре­жи­је. Са­мо на пр­ви по­глед ово је „филм ни­о­че­му”, о сре­до­веч­ном брач­ном па­ру и њи­хо­вим при­ја­те­љи­ма, јер слав­ни бри­тан­ски ре­ди­тељ ба­ра­та јед­но­став­ном и ма­ле­ном фор­мом да би, за­пра­во, из­нео ве­ли­ку иде­ју и по­ну­дио гле­да­о­ци­ма ва­жну су­шти­ну сва­ко­днев­ног жи­во­та, хва­та­ју­ћи их у мре­жу та­на­них и кон­тро­верз­них емо­ци­ја ко­је се кре­ћу од на­де до оча­ја, од ро­ђе­ња до смр­ти. Ли­је­во мај­стор­ство да од ор­ди­нар­них жи­вот­них при­ча на­пра­ви екс­тра­ор­ди­нар­ни филм и овог пу­та је до­шло до пот­пу­ног из­ра­жа­ја.

Филм­ско мај­стор­ство ни­је стра­но ни култ­ном ја­пан­ском ре­ди­те­љу Та­ке­ши­ју Ки­та­ну (ово му је тек дру­го так­ми­че­ње у Ка­ну), ко­ји се са фил­мом „Увре­да” , по­сле ду­го го­ди­на, вра­ћа те­ма­ма из сво­јих ра­них фил­мо­ва – ја­ку­за­ма, бор­ба­ма кри­ми­нал­них кла­но­ва, игра­ма мо­ћи и над­мо­ћи. У фил­му Ки­та­но игра ја­ку­зуве­те­ра­на, ко­ји се на­ла­зи усред су­ро­ве бор­бе за осва­ја­ње по­зи­ци­је гла­ве фа­ми­ли­је у ја­пан­ском под­зе­мљу. Ки­та­но­ва ди­на­мич­на и ко­ре­о­граф­ско–стил­ски ма­е­страл­на „Увре­да”, је филм ко­ји ће ла­ко на­ћи обо­жа­ва­о­це и по­што­ва­о­це ши­ром све­та.

 У кон­ку­рен­ци­ју са фил­мо­ви­ма Мај­ка Ли­ја и Та­ке­ши Ки­та­на, фран­цу­ски ве­те­ран Бер­тран Та­вер­ни­је ушао је са пре­тен­ци­о­зном, ко­сти­ми­ра­ном дра­мом, о же­ни ко­ју при­си­ља­ва­ју на уда­ју док она во­ли дру­гог чо­ве­ка. Та­вер­ни­је­ов филм је из­вр­сно сни­мљен и мо­же се до­па­сти они­ма ко­ји во­ле ро­ман­тич­не фил­мо­ве епо­хе.

Ки­не­ски так­ми­чар Ванг Шја­о­шу­ји је са сво­јим фил­мом „Чон­кинг блус” (да­ле­ко је то од „Чон­кинг екс­пре­са” Вон­га Кар Ва­и­ја), ушао у тр­ку за „Злат­ну пал­му” тик пред сам по­че­так фе­сти­ва­ла. Шја­о­шу­ји­ев филм је ти­пи­чан про­из­вод филм­ског бив­ство­ва­ња та­ко­зва­не ше­сте ге­не­ра­ци­је ки­не­ских ре­ди­те­ља ко­ји не ства­ра­ју на­ци­о­нал­не спек­та­кле, већ при­лич­но пе­си­ми­стич­ке фил­мо­ве о жи­во­ту мла­дих љу­ди у про­вин­циј­ским рад­нич­ким ме­га­ло­пи­ли­си­ма, иза све­та­ла ки­не­ског при­вред­ног чу­да.

На са­мом по­чет­ку фе­сти­ва­ла ви­ђен је још је­дан фран­цу­ски так­ми­чар­ски филм –„Тур­не­ја”, слав­ног фран­цу­ског глум­ца и ре­ди­те­ља Ма­тју Ал­ма­ри­ка (тре­нут­но нај­по­зна­ти­ји фран­цу­ски али и хо­ли­вуд­ски „не­га­ти­вац”). Шар­ман­тан и не­пре­тен­ци­о­зан филм, пра­ти гру­пу ка­ба­рет­ских из­во­ђа­чи­ца ко­је у прат­њи свог им­пре­са­ри­ја (Амал­рик), пу­ту­ју луч­ким гра­до­ви­ма. Амал­рик на филм­ску сце­ну до­во­ди за­пра­во умет­ни­це та­ко­зва­не но­ве бур­ле­ске, хи­брид­ног умет­нич­ког по­кре­та, ко­ји је по­ни­као на ка­ли­фор­ниј­ској ле­збиј­ској сце­ни то­ком сре­ди­не 90-их го­ди­на два­де­се­тог ве­ка. Слу­жи се исто­вре­ме­но и ци­та­ти­ма Ко­лет и филм за­вр­ша­ва мо­но­ло­гом из днев­ни­ка ове фран­цу­ске спи­са­те­љи­це, у ко­јем се мно­го то­га ка­зу­је о суд­би­ни пу­ту­ју­ћих глу­ма­ца ко­ји жи­ве без се­ћа­ња, жа­ље­ња и гри­же са­ве­сти.

Пр­ви од два ју­жно­ко­реј­ска фил­ма ко­ји се ове го­ди­не так­ми­че за „Злат­ну пал­му” – „Слу­жав­ка” Им Санг Соа, за­пра­во је ри­мејк исто­и­ме­ног ко­реј­ског кла­си­ка из 1960. го­ди­не са ре­ди­тељ­ским пот­пи­сом Ким Ки Јун­га, и не­у­спе­шни­ји филм су­спен­са од ори­ги­на­ла.

У фил­мо­ве ве­ли­ких иде­ја сме­ште­них у ма­ле, ин­ти­ми­стич­ке при­че, спа­да и „Чо­век ко­ји ври­шти” Мо­ха­ма­таСа­ле­ха Ха­ру­на, пр­вог ре­ди­те­ља из Ча­да ко­ји се ика­да по­ја­вио на Кан­ском фе­сти­ва­лу и пр­вог Афри­кан­ца ко­ји се по­сле 13 го­ди­на так­ми­чи за „Злат­ну пал­му”. Иза при­че о тро­чла­ној про­ди­ци, кри­је се сна­жна иде­ја о су­рев­њи­во­сти ге­не­ра­ци­ја, о мит­ском су­ко­бу из­ме­ђу оца и си­на, из­да­ји и по­ро­ди­це и иде­а­ла. Сре­до­веч­ни бив­ши свет­ски шам­пи­он у пли­ва­њу, у пра­ско­зор­је гра­ђан­ског ра­та у Ча­ду при­ну­ђен је, због ста­ро­сти,  да усту­пи по­сао на хо­тел­ском ба­зе­ну свом мла­дом си­ну, али ка­ко је не­спре­ман да си­ђе са жи­вот­ног и шам­пи­он­ског тро­на ша­ље си­на у рат, због че­га ће га раз­ди­ра­ти уну­тра­шњи кри­ци гри­же са­ве­сти. Из­вр­стан ма­ли филм ви­со­ко­ре­зо­нант­них емо­тив­них то­но­ва.

--------------------------------------------------------------------------

Со­фи Фајнс: Мој брат на­пор­но ра­ди у Бе­о­гра­ду

Је­дан од чла­но­ва бри­тан­ске умет­нич­ке по­ро­ди­це Фајнс је и ре­ди­тељ­ка Со­фи, ко­ја се на 63. Кан­ском фе­сти­ва­лу, у глав­ном про­гра­му ван кон­ку­рен­ци­је, пред­ста­ви­ла са ду­го­ме­тра­жним до­ку­мен­тар­ним фил­мом „Око ва­ших гра­до­ва на­ра­шће тра­ва”, у ко­јем све­до­чи о ал­хе­мич­ком кре­а­тив­ном про­це­су не­мач­ког сли­ка­ра и скулп­то­ра Ан­сел­ма Ки­фе­ра.

– Мој брат Рејф на­пор­но ра­ди, али је и сре­ћан у Бе­о­гра­ду. На­рав­но да ме је кон­сул­то­вао, и ме­не и Мар­ту (још јед­на се­стра Фајнс, та­ко­ђе ре­ди­тељ) јер смо ми сви бли­ски и ко­ри­сни јед­но дру­гом, али је то учи­нио још у фа­зи пи­са­ња сце­на­ри­ја. Са­да се су­о­ча­ва са ни­зом иза­зо­ва у ком­плек­сном про­це­су ства­ра­ња „Ко­ра­ли­о­на”, из­ја­ви­ла је за „По­ли­ти­ку” Со­фи Фајнс.

------------------------------------------------------------

Де­лон на Кро­а­зе­ти, сти­жу Го­дар и Иња­ри­ту

Да­на­шњи так­ми­чар­ски дан би­ће по­све­ћен но­вим фил­мо­ви­ма мек­сич­ког ре­ди­те­ља Але­хан­дра Гон­за­ле­са Иња­ри­туа и ње­го­вог слав­ног иран­ског ко­ле­ге Аба­са Ки­а­ро­ста­ми­ја. У про­гра­му „Из­ве­стан по­глед”, сво­ју фи­ло­зо­фи­ју о фил­му и со­ци­ја­ли­зму пред­ста­ви­ће ле­ген­дар­ни Жан Лик Го­дар. На Кро­а­зе­ти, по­сле ду­жег вре­ме­на, по­но­во је за­си­ја­ло ли­це ико­не фран­цу­ског фил­ма –Але­на Де­ло­на, ко­ји је у Ка­ну из­ја­вио и да „оста­ре­ли ла­во­ви опа­сно ри­чу”...