Предрасуде о приватној безбедности

Приватна безбедност безброј пута је била компромитована тако што је злоупотребљавано одсуство законске регулативе, због којег је готово свако могао да обуче црну мајицу са натписом ,,security” и да: бије раднике који не желе новог власника ,,своје” фабрике, шпијунира људе или заводи ,,ред” на сплавовима и у клубовима – обезбеђујући у ствари канале за промет дроге; или да као ,,радник обезбеђења” дојави транспорт новца који је могуће опљачкати...

С друге стране, сектор приватне безбедности у Србији константно се развијао и чак задобио и интернационални карактер, тако што су нека наша предузећа купиле највеће светске мултинационалне компаније у области приватне безбедности – G4S, Securitas, односно неке компаније из региона – Varnost Maribor, или пак приватна лица, као што је бивши амерички амбасадор Монтгомери купио Stracon security Градимира Налића. Појава страних компанија повећала је конкуренцију, што је имало за последицу благи пораст квалитета и асортимана услуга обезбеђења, као и повећана улагања у опрему.

Тако контрадикторна ситуација, у којој с једне стране постоје чак криминални облици злоупотребе делатности обезбеђења, а на другој озбиљан и одговоран рад многих предузећа на заштити поверене имовине, објеката или људи, изродила је негативно мишљење o приватнoj безбедности и њенoj улози у српском друштву. Границе тог негативног мишљења прилично су удаљене и протежу се од пежоративне употребе термина ,,агенција” за свако правно лице које се бави овим пословима, ма колико запослених имало, преко катастрофичних приказа ,,индустрије приватне безбедности” као ,,треће оружане силе у друштву са преко 60.000 припадника”, до удбашких манира застрашивања грађана причама о томе како је улазак страних компанија за послове обезбеђења озбиљна претња националној безбедности.

Таква негативна мишљења, на другој страни, производе можда још теже последице: негирајући приватну безбедност, идеализује се јавна безбедност, односно полиција, која се онда намеће као једини постојећи актер остваривања безбедности и сигурности у друштву, која може све, која је ’плава магија’. И то, чак и у пословима обезбеђења, за приватне потребе, о чему говори и ценовник безбедносних услуга наше полиције.

Права помоћ полицији је финансирање њене професионализације, улагање у боље услове рада и виши животни стандард полицајаца, едуковање за борбу против све савршенијих облика криминала, ослобађање од великог броја узгредних послова и обавеза као што су и послови обезбеђења, административни послови и сл., тако што се они претачу у приватни сектор безбедности. Као што то ради сав нормалан свет.

Јасно одређене ингеренције, прецизне границе надлежности, али са низом испреплетених мрежа међусобне сарадње и партнерских односа приватног и јавног сектора безбедности, представљају праксу остваривања безбедности и сигурности у европским земљама. Функција безбедности се разуђује на све већи број актера – од локалне заједнице, приватне безбедности, добровољних група, градских редара, до полиције. Такав, јаван и међуповезан систем безбедности представља у исто време и меру демократичности једног друштва.

Зато би најављени закон о приватној безбедности морао реално да одреди улогу полиције у легализацији овог сектора безбедности у Србији, угледајући се на најбоље праксе у региону и земљама ЕУ.

Српско удружење предузетника у приватној безбедности, као члан CoESS (Confederation of European Security Services), још прошле године је предочило МУП-у писмо подршке ове европске институције у изради српског закона о приватној безбедности и њену јасно изражену спремност да нам помогну у хармонизацији тог закона са европским законодавством које уређује приватни сектор безбедности. Ову отворену понуду свакако треба искористити.

Сарадник Института за криминолошка и социолошка истраживања, председник српског удружења предузетника у приватној безбедности