Predrasude o privatnoj bezbednosti

Privatna bezbednost bezbroj puta je bila kompromitovana tako što je zloupotrebljavano odsustvo zakonske regulative, zbog kojeg je gotovo svako mogao da obuče crnu majicu sa natpisom ,,security” i da: bije radnike koji ne žele novog vlasnika ,,svoje” fabrike, špijunira ljude ili zavodi ,,red” na splavovima i u klubovima – obezbeđujući u stvari kanale za promet droge; ili da kao ,,radnik obezbeđenja” dojavi transport novca koji je moguće opljačkati...

S druge strane, sektor privatne bezbednosti u Srbiji konstantno se razvijao i čak zadobio i internacionalni karakter, tako što su neka naša preduzeća kupile najveće svetske multinacionalne kompanije u oblasti privatne bezbednosti – G4S, Securitas, odnosno neke kompanije iz regiona – Varnost Maribor, ili pak privatna lica, kao što je bivši američki ambasador Montgomeri kupio Stracon security Gradimira Nalića. Pojava stranih kompanija povećala je konkurenciju, što je imalo za posledicu blagi porast kvaliteta i asortimana usluga obezbeđenja, kao i povećana ulaganja u opremu.

Tako kontradiktorna situacija, u kojoj s jedne strane postoje čak kriminalni oblici zloupotrebe delatnosti obezbeđenja, a na drugoj ozbiljan i odgovoran rad mnogih preduzeća na zaštiti poverene imovine, objekata ili ljudi, izrodila je negativno mišljenje o privatnoj bezbednosti i njenoj ulozi u srpskom društvu. Granice tog negativnog mišljenja prilično su udaljene i protežu se od pežorativne upotrebe termina ,,agencija” za svako pravno lice koje se bavi ovim poslovima, ma koliko zaposlenih imalo, preko katastrofičnih prikaza ,,industrije privatne bezbednosti” kao ,,treće oružane sile u društvu sa preko 60.000 pripadnika”, do udbaških manira zastrašivanja građana pričama o tome kako je ulazak stranih kompanija za poslove obezbeđenja ozbiljna pretnja nacionalnoj bezbednosti.

Takva negativna mišljenja, na drugoj strani, proizvode možda još teže posledice: negirajući privatnu bezbednost, idealizuje se javna bezbednost, odnosno policija, koja se onda nameće kao jedini postojeći akter ostvarivanja bezbednosti i sigurnosti u društvu, koja može sve, koja je ’plava magija’. I to, čak i u poslovima obezbeđenja, za privatne potrebe, o čemu govori i cenovnik bezbednosnih usluga naše policije.

Prava pomoć policiji je finansiranje njene profesionalizacije, ulaganje u bolje uslove rada i viši životni standard policajaca, edukovanje za borbu protiv sve savršenijih oblika kriminala, oslobađanje od velikog broja uzgrednih poslova i obaveza kao što su i poslovi obezbeđenja, administrativni poslovi i sl., tako što se oni pretaču u privatni sektor bezbednosti. Kao što to radi sav normalan svet.

Jasno određene ingerencije, precizne granice nadležnosti, ali sa nizom isprepletenih mreža međusobne saradnje i partnerskih odnosa privatnog i javnog sektora bezbednosti, predstavljaju praksu ostvarivanja bezbednosti i sigurnosti u evropskim zemljama. Funkcija bezbednosti se razuđuje na sve veći broj aktera – od lokalne zajednice, privatne bezbednosti, dobrovoljnih grupa, gradskih redara, do policije. Takav, javan i međupovezan sistem bezbednosti predstavlja u isto vreme i meru demokratičnosti jednog društva.

Zato bi najavljeni zakon o privatnoj bezbednosti morao realno da odredi ulogu policije u legalizaciji ovog sektora bezbednosti u Srbiji, ugledajući se na najbolje prakse u regionu i zemljama EU.

Srpsko udruženje preduzetnika u privatnoj bezbednosti, kao član CoESS (Confederation of European Security Services), još prošle godine je predočilo MUP-u pismo podrške ove evropske institucije u izradi srpskog zakona o privatnoj bezbednosti i njenu jasno izraženu spremnost da nam pomognu u harmonizaciji tog zakona sa evropskim zakonodavstvom koje uređuje privatni sektor bezbednosti. Ovu otvorenu ponudu svakako treba iskoristiti.

Saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, predsednik srpskog udruženja preduzetnika u privatnoj bezbednosti