ЂЕЛИЋ И ОКОЛО САЛАТА

Богољуб Карић се вратио. Није се вратио у земљу већ у страначка препуцавања у функцији изборног надметања. Готово заборављеног Карића ових дана нико не вади из уста, а све преко леђа Божидара Ђелића. Овога је, Ђелића а не Карића, као неку врсту пробног балона, Борис Тадић, у функцији носиоца листе Демократске странке, истурио као кандидата за новог Војислава Коштуницу, премијера владе, па су сви осетили неиздржив сврабеж и са доста туњаве и шифроване изборне реторике прешли су на оно – ко је коме мајку... односно неизбежног Богољуба Карића, који је, док није отишао из земље, био мирођија у свакој чорби у којој су се укувавали политика и паре.

Да је Богољуб знао шта ће га снаћи могао је да уштеди паре за билборде и аутобусе којима, диљем Србије, отаџбинска управа његовог предузећа, с митинга на митинг, развози махаче заставама и носиоце транспарената. Рекламе му сада не недостаје, друго је питање да ли му то доноси гласове.

Исто важи и за ове што Богољуба помињу. Борис Тадић је дуго одолевао да саопшти ко би из његове странке могао да преузме кормило извршне власти. Помињао је да ту има пуно добрих кандидата. Онда је поменуо Ђелића кога је Млађан Динкић, рекао бих превентивно, дакле пре него што га је Тадић кандидовао, описао као "кукавицу и сплеткароша", уз неизбежно помињање оних 40 милиона евра који су Карићу враћени из буџета. После му је Динкић узео много више.

Портпарол ДСС-а, трагом тих истих 40 милиона евра, Ђелића је назвао "пријатељем човека са потернице", радикали су се сложили са ДСС-ом, Динкић је допунио разматрање Ђелићевог "лика и дела" објавом да с таквим премијером неће у коалицију, једино је Чедомир Јовановић показао разумевање за кандидата, наравно, под условом да га овај слуша. Ђелића, у суштини, једино брани Карићева странка саопштењем да је овај само извршио налог Врховног суда о повраћају средстава узетих по основу пореза на екстрапрофит.

Наравно, бране га и предлагачи, аман на мало необичан начин, доказујући да није Ђелић пријатељ с Карићима, већ је то Коштуница, а посебно његови савезници у коалицији – Веља Илић и Драган Марковић, с надимком Палма, добровољни плантажери Богољубове салате, о чему постоји, између Илића и Карића, и коалициони споразум из 2004. године. Коштуницу оптужују да је као председник СРЈ водио Карића на путовања као једног од својих омиљених привредних саветника, што је претеривање из најмање једног разлога – Коштуница се никад није бавио привредом.

Једино за сада ћути Божидар Ђелић, а колико знам човека то је зато што је везан, с крпом преко уста, као додатним обезбеђењем, у седишту Демократске странке, где се грчевито бори да се развеже и проговори. Кад успе у тој накани, односно кад Тадићеви пи-ар стручњаци процене да је време за одвезивање Божидара, чућемо ми још свашта о томе како се говорећи о Карићу говори о – њима.

Дакле, почела је жустра и очекивана свађа унутар групе странака, од којих се очекивало да би могле да формирају велику демократску коалицију, и та свађа неће престати док се гласови не преброје. То такмичење унутар партија с демократским префиксом, такмичење у надјачавању између ДС и ДСС, укључујући ту и Г 17 плус који се надјачава с цензусом, обележиће, чини ми се, последњу недељу изборне кампање. Радикали не би смели због тога да од задовољства трљају руке јер је мало вероватно да ће профитирати из те свађе. Уосталом, иоле трезвена анализа показаће да истицање кандидатуре само по себи не значи много. Не само зато што расплет зависи од броја освојених парламентарних мандата, већ што ће се у коначном пресабирању око формирања владе појавити и други интереси који ће диктирати и одређене узмаке од онога што је био део програмског, али још више и кадровског предизборног ритуала. Као у оној народној о ражњу и зецу, тако је и у овој причи. За сада је сигурно испечен само Богољуб Карић.

Главни уредник недељника ,,Време"