ĐELIĆ I OKOLO SALATA

Bogoljub Karić se vratio. Nije se vratio u zemlju već u stranačka prepucavanja u funkciji izbornog nadmetanja. Gotovo zaboravljenog Karića ovih dana niko ne vadi iz usta, a sve preko leđa Božidara Đelića. Ovoga je, Đelića a ne Karića, kao neku vrstu probnog balona, Boris Tadić, u funkciji nosioca liste Demokratske stranke, isturio kao kandidata za novog Vojislava Koštunicu, premijera vlade, pa su svi osetili neizdrživ svrabež i sa dosta tunjave i šifrovane izborne retorike prešli su na ono – ko je kome majku... odnosno neizbežnog Bogoljuba Karića, koji je, dok nije otišao iz zemlje, bio mirođija u svakoj čorbi u kojoj su se ukuvavali politika i pare.

Da je Bogoljub znao šta će ga snaći mogao je da uštedi pare za bilborde i autobuse kojima, diljem Srbije, otadžbinska uprava njegovog preduzeća, s mitinga na miting, razvozi mahače zastavama i nosioce transparenata. Reklame mu sada ne nedostaje, drugo je pitanje da li mu to donosi glasove.

Isto važi i za ove što Bogoljuba pominju. Boris Tadić je dugo odolevao da saopšti ko bi iz njegove stranke mogao da preuzme kormilo izvršne vlasti. Pominjao je da tu ima puno dobrih kandidata. Onda je pomenuo Đelića koga je Mlađan Dinkić, rekao bih preventivno, dakle pre nego što ga je Tadić kandidovao, opisao kao "kukavicu i spletkaroša", uz neizbežno pominjanje onih 40 miliona evra koji su Kariću vraćeni iz budžeta. Posle mu je Dinkić uzeo mnogo više.

Portparol DSS-a, tragom tih istih 40 miliona evra, Đelića je nazvao "prijateljem čoveka sa poternice", radikali su se složili sa DSS-om, Dinkić je dopunio razmatranje Đelićevog "lika i dela" objavom da s takvim premijerom neće u koaliciju, jedino je Čedomir Jovanović pokazao razumevanje za kandidata, naravno, pod uslovom da ga ovaj sluša. Đelića, u suštini, jedino brani Karićeva stranka saopštenjem da je ovaj samo izvršio nalog Vrhovnog suda o povraćaju sredstava uzetih po osnovu poreza na ekstraprofit.

Naravno, brane ga i predlagači, aman na malo neobičan način, dokazujući da nije Đelić prijatelj s Karićima, već je to Koštunica, a posebno njegovi saveznici u koaliciji – Velja Ilić i Dragan Marković, s nadimkom Palma, dobrovoljni plantažeri Bogoljubove salate, o čemu postoji, između Ilića i Karića, i koalicioni sporazum iz 2004. godine. Koštunicu optužuju da je kao predsednik SRJ vodio Karića na putovanja kao jednog od svojih omiljenih privrednih savetnika, što je preterivanje iz najmanje jednog razloga – Koštunica se nikad nije bavio privredom.

Jedino za sada ćuti Božidar Đelić, a koliko znam čoveka to je zato što je vezan, s krpom preko usta, kao dodatnim obezbeđenjem, u sedištu Demokratske stranke, gde se grčevito bori da se razveže i progovori. Kad uspe u toj nakani, odnosno kad Tadićevi pi-ar stručnjaci procene da je vreme za odvezivanje Božidara, čućemo mi još svašta o tome kako se govoreći o Kariću govori o – njima.

Dakle, počela je žustra i očekivana svađa unutar grupe stranaka, od kojih se očekivalo da bi mogle da formiraju veliku demokratsku koaliciju, i ta svađa neće prestati dok se glasovi ne prebroje. To takmičenje unutar partija s demokratskim prefiksom, takmičenje u nadjačavanju između DS i DSS, uključujući tu i G 17 plus koji se nadjačava s cenzusom, obeležiće, čini mi se, poslednju nedelju izborne kampanje. Radikali ne bi smeli zbog toga da od zadovoljstva trljaju ruke jer je malo verovatno da će profitirati iz te svađe. Uostalom, iole trezvena analiza pokazaće da isticanje kandidature samo po sebi ne znači mnogo. Ne samo zato što rasplet zavisi od broja osvojenih parlamentarnih mandata, već što će se u konačnom presabiranju oko formiranja vlade pojaviti i drugi interesi koji će diktirati i određene uzmake od onoga što je bio deo programskog, ali još više i kadrovskog predizbornog rituala. Kao u onoj narodnoj o ražnju i zecu, tako je i u ovoj priči. Za sada je sigurno ispečen samo Bogoljub Karić.

Glavni urednik nedeljnika ,,Vreme"