Лепо туђе перје

О пролазности ствари на овоме свету говори и један детаљ са шпице игране серије „Отворена врата”. Тамо се, укомпонован у виртуелну сценографију, појављује и лого „Беобанке” (као згодан начин да се одужи дуг спонзору).

Данас, кад је серија поново на екрану, нема више „Беобанке” (о „Југобанци” да се и не говори), али ни готово ниједне друге домаће банке од пре деценије и по. Замениле су их „Ерсте”, „Интеза”, „Рајфајзен”, „Хипо”, „Алфа”, „Сосијете женерал”... А домаћа серија, ето, опстаје, и изнова потврђује своју стилску изузетност међу насловима који, што премијерно што репризно, сведоче о вредностима београдске продукције серија свих жанрова. Но и онда и сада „Отворена врата” плене „откаченим” ликовима, ситуацијама и хумором, једном, првенствено захваљујући тексту Биљане Србљановић (и неколицине настављача, махом младих), за овдашње искуство необичним проседеом. У том преплитању нити реалности и апсурда, комичарског гега и политичке сатире, типских појава и шок ефеката, у тој забавној комбинацији интелигентног и духовитог поигравања стварношћу, створена је још једна могућа слика времена које се одређује као историјски драматично и судбоносно.

Ако је веровати мерењима и анкетама гледаности, „Отворена врата” тренутно су на врху листе домаћих серија које, по правилу, код гледалаца имају знатну предност над иностраним. Поени, дакле, иду Телевизији Б92. Серију је 1994. године произвела Радио-телевизија Србије (копродуцентски с „Монте ројал пикчерсом”), а под уредничком руком Милована Витезовића, који је (на част му) отворио врата телевизије студенткињи драматургије и групи редитеља различитих генерација. Што се серија сада нашла на програму друге телевизије вероватно је у некој вези са уговорима и ауторским правима, но чињеница је да је ТВ Б92 направио добар потез. Ваља умети и купити, па се у том смислу иста ТВ кућа лепо закитила и хрватском теленовелом „Долина сунца” која је, ако ни због чега другог а оно због језика, публици ближа и дража но латиноамерички оригинали (и боља је, руку на срце).

Срећом, РТС има пун сопствени фундус и може да захвата и дубље и плиће, како је чињено баш овог пролећа. „Полицајац са Петловог брда” разонођује изнова не само Смокијевим шармом него и игром оне деце која су у међувремену постала глумачке звезде. А „Улица липа”, још сасвим свежа у сећању, прија својом благошћу и лирском топлином и буди жељу за даљим праћењем судбине њених јунака.

Извесна доза наивности у овим серијама годи будући да представља одмор од атмосфере у владајућој већини.