Хетерофобични гамбит

Многи су на мој оксиморон, леводесничар, реаговали у стилу: „То не може! Мораш да се определиш!“ Не морам! Као што не морам да гласам за било ког политичара на било којим демократским изборима! Много шта моје ових девет година није узимано ни у најнеобавезније разматрање па тако ни ја нисам узимао у озбиљно разматрање нечију потребу да седи у скупштинској скамији! Уосталом, ништа се не мора осим да се... – али нећемо сада о томе! С друге стране – све се може кад се хоће!

У првом средње ошишао сам се на „јежа“, одсекао рукаве на крвавоцрвеној ти-шрт мајици, црним маркером у пределу срца написао „Anarchy“, а на леђима нацртао велико ћирилично-латинично слово „А“ разломљено на три крака и обукао герилске панталоне. Сви су очекивали да ћу (кад сам већ почео да слушам Jam, Clash, Police, Madness, Joy Division, Bauhaus, Talking Heads, Stranglers) истог трена побацати у канту за смеће све што мирише на hard’n’heavy јер, забога, уморни су Гилан и Плент! То се, наравно, није десило до дана данашњег! Зашто би!? Ти дугокоси брадати маторци веома добро музицирају!

У вечерњи провод сам најчешће ишао са другарима – металцима. Кружила је тада градом групица од десетак нафураних клинаца од којих су девет били косијанери у џинсу и патикама, са нпр. сликом Едија (маскоте Iron Maiden-а) док је један од њих (бледолик, накострешен, обувен у црне војничке чизме) подсећао помало на Sid Vicious-а.

Девојчице које смо успут купили, углавном су припадале групацији такозваних шминкерки (скоцкане, дотеране, чисте, мирисне, уредно почешљане и у интересантне модне креације обучене). А ми... – као са друге планете! Лепотице и звери! Међутим, једни другима нисмо били странци. Напротив! Било нам је много интересантније да будемо заједно упркос разликама.

Одавно нисам клинац, мада још увек немам клинце. Црвену мајицу чувам у орману, иако више не могу да је обучем. Слушам шта клинци причају, гледам како живе, како се забављају, какви су им афинитети и амбиције. Ту и тамо, изађем са некима од њих у вечерњи провод (као некада са металцима). Могу вам рећи да су се ствари драстично измениле. У маниру негативне утопије. Прво, они више не купе успут девојчице. Ни шминкерке, ни панкерке, ни металке, ни каквегод. Кад се дође на дестинацију (кафић, концерт, дискотека, журка, дангуба у парку) полна сегрегација се још више продубљује. Девојака или уопште нема (као да су прогнане, изопштене, евапориране, дезинтегрисане) или, ако их има, самовољно се сепаратишу. Нема интеракције. Ни Краљеви ни Краљице не шаљу своје пешаке ка центру шаховске табле. Нема отварања. Као два табора из доба хладноратовске поделе, затворили су се у емоционална гета која су на добровољној бази саградили исцртавши само њима видљиве демаркационе линије. Не мешају се једни другима у разговоре. (Немају заједничку тему? Тачку додира? Повод за упознавање?) Као да се нечега плаше? Или се стриктно придржавају мени непознатог Brave New World бонтона? Ултрамодерног кодекса понашања? Езотеричног ритуала међусобног игнорисања?

Споља гледано, много више личе једни на друге него што је то било у доба поделе на шминкере, панкере, хипосе, даркере, хипхопере, репере, металце, хардрокере... Не слушају толико разноврсних праваца музике. Не креирају сопствене стилове облачења. Не труде се да буду луцидни, духовити, отворени, специфични, различити, препознатљиви, комуникативни, креативни, самосвојни. Уместо хобија имају фобије. Инклинирају некој врсти сивила, просека, безукусног амалгама досадног неталасања! Свему оном од чега смо бежали и чега смо се ужасавали. Упркос свеопштој духовној уравниловки, све су даље једни од других.

Драмски писац и филмски редитељ