ГДЕ ЈЕ ТУ ДРЖАВА

Питање je које врло често постављамо себи и другима у најразличитијим животним ситуацијама. Од најбаналнијег примера џипа паркираног насред пешачког прелаза до потресне слике запаљених манастира и пресечених телефонских веза на Косову и Метохији. Избија из нас када нам деца понављају будалаштине које су чула на неком од „едукативних” програма са националном фреквенцијом или када видите да се ни ове године нико од званичника није појавио на комеморацији у Јасеновцу. Када се тајкуни који су опљачкали и упропастили ову земљу стављају изнад интереса целог народа.

Неко ће још додати да држава није у стању ни да се избори са насиљем, криминалом и корупцијом, мада бих пре рекао да ту није питање могућности већ мотива који су врло сумњиви. Управо на том пољу власт понекад жели да нас подсети ко је газда у кући, па су тако честе слике маскираних полицајаца који разваљују врата и бацају на земљу припаднике још једне новооткривене мафије.

Од „Сабље” до „Балканског ратника” и „Мораве”, порука коју желе да пошаљу је увек иста: нико није јачи од државе, јер она има неограничен монопол физичке силе. Све и да је тако, огољена физичка сила никада није била довољна да од једне шире скупине људи начини државу, а камоли да од државе створи отаџбину.

Још су стари Римљани знали да поред монопола физичког насиља, државу творе законом уређена власт и сагласност те власти са онима који јој се покоравају. Историја великог Рима је почела тако што је први краљ Ромул убио брата близанца Рема и силом ујединио околна племена у заједничку државу. Међутим и Ромул је знао да држава није само пука сила, па је сазвао скупштину и донео законе. Већ други римски краљ Нума Помпилије је увидео да унутрашња слога оличена у вери и заклетви влада државом боље од закона и страха од казне.

Поред свих промена у организацији државе које је донео напредак, овај древни пример важи и данас. Чак је и Макијавели, чије су идеје послужиле као оправдање многим светским диктаторима, увиђао да снага која државу држи на окупу није само у оружју већ и у „врлим традицијама”.

Вратимо се сада са историјског путовања у стварност Србије. И поред свих настојања заклетих модерниста и футуриста да нас одврате од читања историје, управо су тамо одговори за већину проблема и репова које вучемо до дана данашњег. Како другачије да нађемо везу између оних Срба који су гинули на Колубари и неких од нас данас? Где је пукла спона између мајора Гавриловића и доброг дела омладине која би се ради „белог шенгена” одрекла својих предака? Чињеница је да смо сваки пут, чинећи исте грешке, заустављени на путу да изградимо сопствену „патрију”.

Сврставајући се уз велике силе, улазећи у заједничке државно-политичке пројекте са другим народима, ми смо потпуно занемарили сопствену социјалну кохезију. Ретке су ствари око којих данас постоји општи консензус у народу. Имамо поделе на „прву”, „другу”, „трећу” Србију, „евроскептике” и „еврофанатике”, вернике, атеисте и агностике, „новотаре” и „традиционалисте”, да не помињемо старе поделе на партизане и четнике, „карађорђевце” и „обреновићевце”. Након промене режима и обнове државности нове власти су пропустиле или просто нису желеле да интегришу наше друштво. Нагли скок из социјализма у глобализацију нас је све потпуно збунио. Испало је да смо се 5. октобра уместо за заједнички идеал праведне борили за корпоративну државу која своје поданике оставља на цедилу.

Садашњи покушаји да се друштво уједини преко имагинарног појма „европских вредности” неће уродити плодом. Оно вапи за дугоочекиваном правдом која мора потећи од нас самих, а не као услов да се добије нови кредит или привуку инвестиције. Пример Грчке нам и те како показује да се „заједничке вредности” занемарују када избије прва озбиљнија криза. У свету у коме владају банкарски и финансијски картели можете евентуално да добијете неки скуп кредит, али не и поштен друштвени уговор.

Остаје још „само” да се потрудимо да коначно изградимо државу какву смо сви желели и за коју су се многи борили. Потребно је да се сви лепо погледамо у очи и са много више слуха и разумевања приступимо решавању проблема. Сигурно да постоји бар један број ствари око којих можемо сви да се сложимо. Вероватно се сви слажемо да су и Милош Обилић и војвода Петар Бојовић и Бошко Буха били хероји који су се жртвовали за отаџбину.

Да су велики писци били и Андрић и Пекић и Нушић и Црњански и многи, многи други. Ни националност, ни верско ни политичко убеђење, ни економија или култура, не морају бити кључни за опстанак или пропаст једне земље. Кључна је воља народа да живи заједно у садашњости и будућности и да дели заједничке вредности.

Оно што Едмунд Берк назива ортаклуком између умрлих, живих и још нерођених. За овакав један подухват требаће нам озбиљна анализа и ангажман свих државних и приватних лица, која имају добре намере и не наплаћују своје идеје и мишљење. Коме је до Србије нека се потруди и да свој допринос, безрезервно, сопственим примером. Зато што жели, а не зато што га неко на то присиљава.

Члан групе Београдски синдикат