О хирурзима и обућарима

Најпре сам мислила да не одговарам на текст објављен у прошлом суботњем Културном додатку („Дадо је ипак излагао у Београду“, Политика, 15.мај), у вези са ретроспективом цртежа Миодрага Дада Ђурића у Галерији ХАОС, и то из више разлога. Не бих да дајем на значају онима који су својим делањем дали допринос нерегуларном тржишту уметнинама, а не изложбеној делатности или промоцији уметности и уметника. Сви у нашем престоном граду знају добро „доприносе“ поменуте галерије као и наравно делатност Галерије ХАОС у протеклих петнаест година.

Није лако бити галериста, нарочито не успешан, а они се данас, видим, деле на излагаче и арт дилере. Више је ових других из најразличитијих занимања од самих историчара уметности, али то не значи да могу да спочитавају како им се прохте и без последица. Морам да браним струку и рећи ћу: није исто да ли вас оперише обућар или квалификовани хирург. Можете да правите разне изложбе, можда и не морате за то бити едуковани, мада сумњам, али остају записане и запамћене само оне које дају неки увид, значе неку промену рукописа, имају неки осмишљен концепт итд. Изложба радова на папиру (цртежа, скицен-блокова, колажа, гравира) тек отворена у Галерији ХАОС, друга је ретроспектива овог фасцинантног уметника кад је о цртежу реч (прва је била у Кабинету графике у Бобуру 1981), а прва је изложба, вероватно на жалост многих попут потписане Верице, која уписује Београд на биографску мапу Дада Ђурића.

Није то дакле, незадовољна и погођена господо, моја жеља да будем прва, већ је то чињеница и питам се зашто до сада нико није направио, не сличну, него десет другачијих и још бољих изложби. Уместо да поздравите подухват ви, рекла бих, тражите длаку у јајету.

Бројна публика која посећује Галерију ХАОС ових дана и чита прецизну биографију угледног уметника Миодрага Дада Ђурића (коју је сачинила његова кћерка Јаница Ђурић и која је једина званична биографија на уметниковом сајту – www.dado.fr) никако да пронађе Београд у тој импозантној биографији на паноу галерије и у каријери великог уметника.

Замољена сам од те публике да напишем овај одговор и ја га почињем питањем: Зашто Дадо није уврстио изложбу у галерији дотичне госпође или ону у Салону МСУ у Београду за коју је госпођа позајмила радове или неке друге изложбе уприличене ван Београда - у свој биографски податак?

Нека се запитају читаоци, али и дотична дама. Ја сам прецизно ставила у тексту, без намере да било кога прескочим или не уважим, оно што ми је уметник рекао и што је његова кћерка званично и мени лично написала. Било је, дакле, изложби – у Београду и ван њега - без икаквог концепта, без тематске одреднице или неког другог квалификатива, изложби које су биле углавном понуда меркантилног карактера. Уметник их је таквима сматрао. Управо оно што стоји у тексту каталога и објављеног интервјуа. Нека читаоци процене ко прави промоцију испред материјалне истине.
Ако неко мисли да је Галерији ХАОС потребно да „искористи макар обрисе те величине“, како је у тексту наведено, онда је збиља у заблуди.

Дадо јесте нама учинио част својом подршком и сагласјем за концепт изложбе, позајмицом својих радова, али, додајмо и то – он је респектовао све што је галерија радила у протеклих 150 изложби и из тих разлога је и пристао. Свакодневно добијамо многе комплименте за обављени посао. Захвалност што смо извукли на светло дана његове цртеже. Показало се да је Дадов опус недовољно познат, и то и даље тврдим. Ништа од најбољих дела није виђено ни излагано у Београду. Треба направити једну велику сликарску ретроспективу. Треба приказати скулптуре, библиофилска издања књига, керамике, инсталације, бројна друга дела.

Током прављења ове изложбе, као што то увек бива кад су у питању велики уметници, открили смо десетак фалсификата и о томе припремамо један текст и конференцију за штампу. Дакле, неопходно је радити озбиљно, истраживати и постављати ствари на своје место. То је пре свега посао историчара уметности. Трговци уметнинама или арт-дилери, како се данас чешће зову, имају лакши али не мање одговоран посао.

Завршавам овај текст с убеђењем да галерија потписане госпође није подржана из неких других разлога, њој и многим другима знаних, које ја не бих овом приликом да анализирам, што не значи да их не треба рећи у некој другој прилици, кад се већ усудила да приговара за посао достојан много већих институција од једне приватне галерије.