АЛХЕМИЈА СТАТИСТИКЕ

У из­ја­ви ко­ја ће би­ти упам­ће­на, пре­ми­јер Мир­ко Цвет­ко­вић ка­же да смо „фор­мал­но и ста­ти­стич­ки“ иза­шли из кри­зе при­зна­ју­ћи да се то у обич­ном жи­во­ту још не осе­ћа. То би от­при­ли­ке би­ло исто као да вам сто­ма­то­лог ка­же да је зу­бо­бо­ља про­шла а ви од бо­ла и да­ље не мо­же­те да спа­ва­те.

Да ли Пр­вом ми­ни­стру има не­ко да пре­не­се шта љу­ди ми­сле и ка­ко жи­ве? Да ли гле­да те­ле­ви­зи­ју и чи­та но­ви­не? Упор­но се бу­са­мо у гру­ди да смо „ли­де­ри у ре­ги­о­ну“, али ис­па­да да смо ма­хом ли­де­ри на на­чин на ко­ји то не би­смо же­ле­ли:

Ср­би­ја има нај­ве­ћу ин­фла­ци­ју, нај­ви­ше не­за­по­сле­них, нај­ни­жи бру­то до­ма­ћи про­из­вод пo ста­нов­ни­ку и нај­ни­же за­ра­де у ре­ги­о­ну. Има ви­ше од 700.000 си­ро­ма­шних, нај­јеф­ти­ни­ју рад­ну сна­гу, нај­ма­ње пла­те и нај­ску­пље го­ри­во. Го­то­во да не­ма ин­ду­стри­ју, а упр­кос сто­ти­на де­се­ти­на ми­ли­о­на уба­че­них евра На­род­не бан­ке, ди­нар је пао на нај­ни­же гра­не у 11 го­ди­на по­сто­ја­ња евро­мо­не­те.

Али, ни­је слу­чај­но пре­ми­јер раз­у­зда­но оп­ти­ми­стич­ки по­жу­рио да об­зна­ни успе­шност ње­го­ве ку­ре ле­че­ња ане­мич­не срп­ске при­вре­де и ис­пра­жње­ног бу­џет­ског џе­па. Сти­гла је де­ле­га­ци­ја ММФ-а.

Цвет­ко­вић је па­жљи­во ода­брао тре­ну­так да ста­ти­сти­ком оја­ча ар­гу­мент да би од­мр­за­ва­ње пен­зи­ја и пла­та у јав­ном сек­то­ру до кра­ја го­ди­не има­ло сти­му­ла­тив­но деј­ство по еко­но­ми­ју. Ак­ти­ви­ра­ни уми­ро­вље­ник, ко­а­ли­ци­о­ни Кр­ко­ба­бић, не да сво­ју из­бор­ну пен­зи­о­нер­ску ба­зу иако је сва­ком ја­сно да је су­ви­ше ма­ло за­по­сле­них Ср­ба ко­ји мо­гу да су из­бо­ре за оп­шти про­спе­ри­тет.

Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд не­ма ни­шта про­тив да тро­ши­мо, али по­ста­вља исто пи­та­ње као и сва­ки иоле ра­ци­о­на­лан ста­нов­ник ове зе­мље: ода­кле?

Да мо­жда и на овом пла­ну џо­кер ни­је про­да­ја „Те­ле­ко­ма“? Ви­дим да се сва­ко­днев­но умно­жа­ва­ју обе­ћа­ња да ће тај но­вац би­ти упо­тре­бљен за ово или за оно. Спи­сак је већ по­ду­жи.

Исти­на је ме­ђу­тим бол­на. „Па­ре ни­су про­блем, па­ра не­ма­мо“, што би ре­као на­слов у „По­ли­ти­ци“ од сре­де ко­ји вер­но осли­ка­ва на­шу си­ту­а­ци­ју.

Го­сту­ју­ћи тим ни­је по­но­во у Бе­о­гра­ду да би слу­шао обе­ћа­ња, већ да би утвр­дио шта се кон­крет­но ура­ди­ло на пла­ну штед­ње, а не пла­ни­ра­ња до­дат­не по­тро­шње.

Гле­да­ју­ћи то­ком увод­не ТВ се­ан­се на­сме­ја­но ли­це срп­ског пре­ми­је­ра и уч­ти­во на­сме­ше­не ли­ко­ве из ММФ-а, под­се­тио сам се опи­са не­дав­ног су­сре­та углед­ног грч­ког про­фе­со­ра еко­но­ми­је и ње­го­вог са­го­вор­ни­ка, глав­ног пре­го­ва­ра­ча ММФ-а, у са­ли атин­ског хо­те­ла „Ве­ли­ка Бри­та­ни­ја“.

Грк је го­сту ре­као да би ра­ди­кал­но сма­њи­ва­ње за­ра­да има­ло ток­сич­не по­сле­ди­це по на­ци­о­нал­ну при­вре­ду ко­ја је иона­ко у ко­ма­то­зном ста­њу. Упо­зо­рио је да ће ве­ли­ко спре­ма­ње бу­џе­та уни­шти­ти по­след­ње да­ма­ре еко­ном­ске сна­ге Грч­ке ко­јој су по­треб­не ино­ва­ци­је и ин­ве­сти­ци­је.

Да­нац ни­је био им­пре­си­о­ни­ран. До са­да је већ пре­го­ва­рао о па­ке­ти­ма по­мо­ћи Ислан­ду, Укра­ји­ни и Ру­му­ни­ји и ја­сно је дао до зна­ња да је до­шао да би Грч­кој на­мет­нуо ри­го­ро­зни план штед­ње, а не да би раз­го­ва­рао о ду­го­роч­ним про­гра­ми­ма раз­во­ја.

Био је то, та­мо и ов­де, су­коб ста­рих иде­а­ла про­спе­ри­те­та за­сно­ва­ног на кре­ди­ти­ма и ши­ро­ко­гру­дој др­жа­ви, с јед­не стра­не, и чи­ње­нич­ног ста­ња ко­је по­ка­зу­је да је до­шло вре­ме пла­ћа­ња ра­чу­на и сте­за­ња ка­и­ша.

Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд је већ рас­кли­ма­тао рам свог 2,9 ми­ли­јар­ди евра вред­ног стенд­бај-аран­жма­на са Ср­би­јом. Са­гла­сио се да бу­џет­ски де­фи­цит ове го­ди­не мо­же да бу­де 4,5 од­сто, иако је ра­ни­је пла­ни­ран на ни­воу од че­ти­ри про­цен­та бру­то на­ци­о­нал­ног про­из­во­да.

Уме­сто да се др­жи ри­го­ро­зних ме­ра штед­ње, да ма­сов­ни­је от­пу­шта хи­ља­де би­ро­кра­та, да ако тре­ба сма­њи вла­ду, да по­ве­ћа­ва по­ре­зе, да по­ку­ша да сти­му­ли­ше про­из­вод­њу и отва­ра но­ва рад­на ме­ста, Цвет­ко­ви­ћев ка­би­нет је од­мах стар­то­вао са иде­јом да тих 0,5 про­це­на­та по­пу­ни по­тро­шњом.

За­што? За­то што вла­да све ви­ше раз­ми­шља о из­бо­ри­ма 2012. Упла­ше­но бе­жи од ко­ре­ни­тих и бол­них ре­фор­ми. Ви­ше јој од­го­ва­ра ку­по­ви­на со­ци­јал­ног ми­ра. То што се мир ку­пу­је по­зајм­ље­ним па­ра­ма ко­је ће су­тра мо­ра­ти да се вра­те, као у Грч­кој, о то­ме ће се раз­ми­шља­ти пре­ко­су­тра. По­сле из­бо­ра.

Штед­ња др­жа­ве је увек и сву­да не­по­пу­лар­на. За­мр­за­ва­ње или сма­њи­ва­ње пла­та и пен­зи­ја, от­пу­шта­ња. Ваљ­да за­то по­ли­ти­ча­ри ви­ше во­ле да ри­зи­ку­ју и да се ду­го­ви­ма су­прот­ста­ве уз по­моћ но­вих за­ду­жи­ва­ња, или ин­фла­ци­је. Што јед­но­став­но зна­чи штам­па­њем нов­ца.

Због па­да вред­но­сти ди­на­ра и ско­ка це­не го­ри­ва већ има­мо на­ја­ву се­ри­је по­ску­пље­ња. Ка­да це­не ра­сту, ка­же јед­на шко­ла ми­шље­ња, вла­де при­ку­пља­ју ви­ше па­ра, што по­ја­ча­ва спо­соб­ност от­пла­те ду­го­ва чи­ја вред­ност сва­ко­днев­но опа­да.

Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд то­ме ни­је склон, по­себ­но не по­сле Грч­ке. Ср­би­ји, све че­шће се чу­је, пре­ти ду­жнич­ка кри­за.

Не за­бо­ра­ви­мо да је по­вла­че­ње дру­ге тран­ше ММФ-овог кре­ди­та про­шлог сеп­тем­бра би­ло су­спен­до­ва­но упра­во за­то што вла­да ни­је сма­њи­ва­ла по­тро­шњу. Та­ко је бу­џет­ски де­фи­цит 2009. до­сти­гао 4,5 уме­сто три од­сто – што је био пла­ни­ра­ни циљ до­го­во­рен да би Ср­би­ја до­би­ла ММФ-ов кре­дит, „по­след­ње ре­ше­ње“ ка­ко би ре­као по­зна­ти еко­но­ми­ста Стив Хан­ке.

Са­да се по­но­во пре­го­ва­ра. Ме­ђу­на­род­ни мо­не­тар­ни фонд је ту да утвр­ди ко­ли­ко се Ср­би­ја др­жи обе­ћа­ња да­тих ка­да је уго­вор пот­пи­сан. Не­ки аманд­ма­ни су мо­гу­ћи, али не и су­шти­на ко­ја под­ра­зу­ме­ва штед­њу.

За­во­ђе­ње фи­нан­сиј­ске ди­сци­пли­не по евро­зо­ни је за Ср­би­ју и ње­ну европ­ску ам­би­ци­ју до­бра или ло­ша вест, за­ви­си. До­бра – јер још пре­ци­зни­је зна­мо шта не сме­мо да ра­ди­мо. Ло­ша – јер би се без од­луч­не ре­фор­ме до­дат­но уда­љи­ли од Евро­пе.

Пот­крај не­де­ље, да ли због не­по­пу­стљи­во­сти ММФ-а или са­гле­да­ва­ња ре­ал­но­сти, усле­дио је глас еко­ном­ског ра­зу­ма. Пре­ми­је­ров са­вет­ник Ју­риј Ба­јец је – исти­на у кон­ди­ци­о­на­лу – са­оп­штио да би пла­те и пен­зи­је ипак тре­ба­ло да оста­ну за­мр­зну­те до 2011, ка­ко је и до­го­во­ре­но, а да би мо­гле да се по­ве­ћа­ју је­ди­но уко­ли­ко наш БНП ове го­ди­не по­ра­сте из­над пла­ни­ра­них два од­сто.

Ка­ко­год би­ло, тре­ба има­ти на уму по­у­ке ко­је ну­де Ру­си­ја 1998. и Ар­ген­ти­на 2001: спо­ра­зу­ми с ММФ-ом су по­след­ња на­да, али не и ко­нач­но ре­ше­ње. Све ипак нај­ви­ше за­ви­си од му­дро­сти на­ци­о­нал­них вла­да.

Не знам ка­ко ће се на кра­ју за­вр­ши­ти ови бе­о­град­ски пре­го­во­ри, али упр­кос сиг­на­ла ра­зу­ма и фи­нан­сиј­ске ра­ци­о­нал­но­сти увек стра­ху­јем од ла­ко-ће­мо-мен­та­ли­те­та ко­ји је нај­о­па­сни­ји ка­да је у слу­жби днев­не по­ли­ти­ке.