ALHEMIJA STATISTIKE

U iz­ja­vi ko­ja će bi­ti upam­će­na, pre­mi­jer Mir­ko Cvet­ko­vić ka­že da smo „for­mal­no i sta­ti­stič­ki“ iza­šli iz kri­ze pri­zna­ju­ći da se to u obič­nom ži­vo­tu još ne ose­ća. To bi ot­pri­li­ke bi­lo isto kao da vam sto­ma­to­log ka­že da je zu­bo­bo­lja pro­šla a vi od bo­la i da­lje ne mo­že­te da spa­va­te.

Da li Pr­vom mi­ni­stru ima ne­ko da pre­ne­se šta lju­di mi­sle i ka­ko ži­ve? Da li gle­da te­le­vi­zi­ju i či­ta no­vi­ne? Upor­no se bu­sa­mo u gru­di da smo „li­de­ri u re­gi­o­nu“, ali is­pa­da da smo ma­hom li­de­ri na na­čin na ko­ji to ne bi­smo že­le­li:

Sr­bi­ja ima naj­ve­ću in­fla­ci­ju, naj­vi­še ne­za­po­sle­nih, naj­ni­ži bru­to do­ma­ći pro­iz­vod po sta­nov­ni­ku i naj­ni­že za­ra­de u re­gi­o­nu. Ima vi­še od 700.000 si­ro­ma­šnih, naj­jef­ti­ni­ju rad­nu sna­gu, naj­ma­nje pla­te i naj­sku­plje go­ri­vo. Go­to­vo da ne­ma in­du­stri­ju, a upr­kos sto­ti­na de­se­ti­na mi­li­o­na uba­če­nih evra Na­rod­ne ban­ke, di­nar je pao na naj­ni­že gra­ne u 11 go­di­na po­sto­ja­nja evro­mo­ne­te.

Ali, ni­je slu­čaj­no pre­mi­jer raz­u­zda­no op­ti­mi­stič­ki po­žu­rio da ob­zna­ni uspe­šnost nje­go­ve ku­re le­če­nja ane­mič­ne srp­ske pri­vre­de i is­pra­žnje­nog bu­džet­skog dže­pa. Sti­gla je de­le­ga­ci­ja MMF-a.

Cvet­ko­vić je pa­žlji­vo oda­brao tre­nu­tak da sta­ti­sti­kom oja­ča ar­gu­ment da bi od­mr­za­va­nje pen­zi­ja i pla­ta u jav­nom sek­to­ru do kra­ja go­di­ne ima­lo sti­mu­la­tiv­no dej­stvo po eko­no­mi­ju. Ak­ti­vi­ra­ni umi­ro­vlje­nik, ko­a­li­ci­o­ni Kr­ko­ba­bić, ne da svo­ju iz­bor­nu pen­zi­o­ner­sku ba­zu iako je sva­kom ja­sno da je su­vi­še ma­lo za­po­sle­nih Sr­ba ko­ji mo­gu da su iz­bo­re za op­šti pro­spe­ri­tet.

Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond ne­ma ni­šta pro­tiv da tro­ši­mo, ali po­sta­vlja isto pi­ta­nje kao i sva­ki iole ra­ci­o­na­lan sta­nov­nik ove ze­mlje: oda­kle?

Da mo­žda i na ovom pla­nu džo­ker ni­je pro­da­ja „Te­le­ko­ma“? Vi­dim da se sva­ko­dnev­no umno­ža­va­ju obe­ća­nja da će taj no­vac bi­ti upo­tre­bljen za ovo ili za ono. Spi­sak je već po­du­ži.

Isti­na je me­đu­tim bol­na. „Pa­re ni­su pro­blem, pa­ra ne­ma­mo“, što bi re­kao na­slov u „Po­li­ti­ci“ od sre­de ko­ji ver­no osli­ka­va na­šu si­tu­a­ci­ju.

Go­stu­ju­ći tim ni­je po­no­vo u Be­o­gra­du da bi slu­šao obe­ća­nja, već da bi utvr­dio šta se kon­kret­no ura­di­lo na pla­nu šted­nje, a ne pla­ni­ra­nja do­dat­ne po­tro­šnje.

Gle­da­ju­ći to­kom uvod­ne TV se­an­se na­sme­ja­no li­ce srp­skog pre­mi­je­ra i uč­ti­vo na­sme­še­ne li­ko­ve iz MMF-a, pod­se­tio sam se opi­sa ne­dav­nog su­sre­ta ugled­nog grč­kog pro­fe­so­ra eko­no­mi­je i nje­go­vog sa­go­vor­ni­ka, glav­nog pre­go­va­ra­ča MMF-a, u sa­li atin­skog ho­te­la „Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja“.

Grk je go­stu re­kao da bi ra­di­kal­no sma­nji­va­nje za­ra­da ima­lo tok­sič­ne po­sle­di­ce po na­ci­o­nal­nu pri­vre­du ko­ja je iona­ko u ko­ma­to­znom sta­nju. Upo­zo­rio je da će ve­li­ko spre­ma­nje bu­dže­ta uni­šti­ti po­sled­nje da­ma­re eko­nom­ske sna­ge Grč­ke ko­joj su po­treb­ne ino­va­ci­je i in­ve­sti­ci­je.

Da­nac ni­je bio im­pre­si­o­ni­ran. Do sa­da je već pre­go­va­rao o pa­ke­ti­ma po­mo­ći Islan­du, Ukra­ji­ni i Ru­mu­ni­ji i ja­sno je dao do zna­nja da je do­šao da bi Grč­koj na­met­nuo ri­go­ro­zni plan šted­nje, a ne da bi raz­go­va­rao o du­go­roč­nim pro­gra­mi­ma raz­vo­ja.

Bio je to, ta­mo i ov­de, su­kob sta­rih ide­a­la pro­spe­ri­te­ta za­sno­va­nog na kre­di­ti­ma i ši­ro­ko­gru­doj dr­ža­vi, s jed­ne stra­ne, i či­nje­nič­nog sta­nja ko­je po­ka­zu­je da je do­šlo vre­me pla­ća­nja ra­ču­na i ste­za­nja ka­i­ša.

Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond je već ras­kli­ma­tao ram svog 2,9 mi­li­jar­di evra vred­nog stend­baj-aran­žma­na sa Sr­bi­jom. Sa­gla­sio se da bu­džet­ski de­fi­cit ove go­di­ne mo­že da bu­de 4,5 od­sto, iako je ra­ni­je pla­ni­ran na ni­vou od če­ti­ri pro­cen­ta bru­to na­ci­o­nal­nog pro­iz­vo­da.

Ume­sto da se dr­ži ri­go­ro­znih me­ra šted­nje, da ma­sov­ni­je ot­pu­šta hi­lja­de bi­ro­kra­ta, da ako tre­ba sma­nji vla­du, da po­ve­ća­va po­re­ze, da po­ku­ša da sti­mu­li­še pro­iz­vod­nju i otva­ra no­va rad­na me­sta, Cvet­ko­vi­ćev ka­bi­net je od­mah star­to­vao sa ide­jom da tih 0,5 pro­ce­na­ta po­pu­ni po­tro­šnjom.

Za­što? Za­to što vla­da sve vi­še raz­mi­šlja o iz­bo­ri­ma 2012. Upla­še­no be­ži od ko­re­ni­tih i bol­nih re­for­mi. Vi­še joj od­go­va­ra ku­po­vi­na so­ci­jal­nog mi­ra. To što se mir ku­pu­je po­zajm­lje­nim pa­ra­ma ko­je će su­tra mo­ra­ti da se vra­te, kao u Grč­koj, o to­me će se raz­mi­šlja­ti pre­ko­su­tra. Po­sle iz­bo­ra.

Šted­nja dr­ža­ve je uvek i svu­da ne­po­pu­lar­na. Za­mr­za­va­nje ili sma­nji­va­nje pla­ta i pen­zi­ja, ot­pu­šta­nja. Valj­da za­to po­li­ti­ča­ri vi­še vo­le da ri­zi­ku­ju i da se du­go­vi­ma su­prot­sta­ve uz po­moć no­vih za­du­ži­va­nja, ili in­fla­ci­je. Što jed­no­stav­no zna­či štam­pa­njem nov­ca.

Zbog pa­da vred­no­sti di­na­ra i sko­ka ce­ne go­ri­va već ima­mo na­ja­vu se­ri­je po­sku­plje­nja. Ka­da ce­ne ra­stu, ka­že jed­na ško­la mi­šlje­nja, vla­de pri­ku­plja­ju vi­še pa­ra, što po­ja­ča­va spo­sob­nost ot­pla­te du­go­va či­ja vred­nost sva­ko­dnev­no opa­da.

Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond to­me ni­je sklon, po­seb­no ne po­sle Grč­ke. Sr­bi­ji, sve če­šće se ču­je, pre­ti du­žnič­ka kri­za.

Ne za­bo­ra­vi­mo da je po­vla­če­nje dru­ge tran­še MMF-ovog kre­di­ta pro­šlog sep­tem­bra bi­lo su­spen­do­va­no upra­vo za­to što vla­da ni­je sma­nji­va­la po­tro­šnju. Ta­ko je bu­džet­ski de­fi­cit 2009. do­sti­gao 4,5 ume­sto tri od­sto – što je bio pla­ni­ra­ni cilj do­go­vo­ren da bi Sr­bi­ja do­bi­la MMF-ov kre­dit, „po­sled­nje re­še­nje“ ka­ko bi re­kao po­zna­ti eko­no­mi­sta Stiv Han­ke.

Sa­da se po­no­vo pre­go­va­ra. Me­đu­na­rod­ni mo­ne­tar­ni fond je tu da utvr­di ko­li­ko se Sr­bi­ja dr­ži obe­ća­nja da­tih ka­da je ugo­vor pot­pi­san. Ne­ki amand­ma­ni su mo­gu­ći, ali ne i su­šti­na ko­ja pod­ra­zu­me­va šted­nju.

Za­vo­đe­nje fi­nan­sij­ske di­sci­pli­ne po evro­zo­ni je za Sr­bi­ju i nje­nu evrop­sku am­bi­ci­ju do­bra ili lo­ša vest, za­vi­si. Do­bra – jer još pre­ci­zni­je zna­mo šta ne sme­mo da ra­di­mo. Lo­ša – jer bi se bez od­luč­ne re­for­me do­dat­no uda­lji­li od Evro­pe.

Pot­kraj ne­de­lje, da li zbog ne­po­pu­stlji­vo­sti MMF-a ili sa­gle­da­va­nja re­al­no­sti, usle­dio je glas eko­nom­skog ra­zu­ma. Pre­mi­je­rov sa­vet­nik Ju­rij Ba­jec je – isti­na u kon­di­ci­o­na­lu – sa­op­štio da bi pla­te i pen­zi­je ipak tre­ba­lo da osta­nu za­mr­znu­te do 2011, ka­ko je i do­go­vo­re­no, a da bi mo­gle da se po­ve­ća­ju je­di­no uko­li­ko naš BNP ove go­di­ne po­ra­ste iz­nad pla­ni­ra­nih dva od­sto.

Ka­ko­god bi­lo, tre­ba ima­ti na umu po­u­ke ko­je nu­de Ru­si­ja 1998. i Ar­gen­ti­na 2001: spo­ra­zu­mi s MMF-om su po­sled­nja na­da, ali ne i ko­nač­no re­še­nje. Sve ipak naj­vi­še za­vi­si od mu­dro­sti na­ci­o­nal­nih vla­da.

Ne znam ka­ko će se na kra­ju za­vr­ši­ti ovi be­o­grad­ski pre­go­vo­ri, ali upr­kos sig­na­la ra­zu­ma i fi­nan­sij­ske ra­ci­o­nal­no­sti uvek stra­hu­jem od la­ko-će­mo-men­ta­li­te­ta ko­ji je naj­o­pa­sni­ji ka­da je u slu­žbi dnev­ne po­li­ti­ke.