Румунски „лустрациони воз”

Од нашег дописника

Букурешт, 24. маја – После две деценије од румунске децембарске револуције 1989. и обарања „црвене” Чаушескуове диктатуре, у једном од двају домова букурештанског парламента (посланичком) усвојен је Закон о лустрацији. Када га одобри и сенат, а сигурно је да ће владајућа десноцентристичка већина то и учинити, ступиће на снагу законска регулатива која је овде наишла на похвале, али и на оштро оспоравање.

„Кога ће то још наћи закон о лустрацији након 20 година?”, пита се тим поводом утицајни „Гандул” у једном свом опширном прегледу.

И поред вишедневне дебате остало је нејасно о чему се заправо ради: о политичкој освети деснице над левицом, о новим кадровским манипулацијама или о закаснелом истеривању неког арбитрарног моралног права по оној „ко побеђује – тај и пише историју”, то јест по својем сређује савремене прилике у друштву.

Десило се овако: у Чаушескуовом свргавању и његовој физичкој ликвидацији најактивнији су били људи произашли из бившег апарата КП и политичке полиције „Секуритатеа”. То јест левичари, са Јоном Илијескуом на челу. Слаба антикомунистичка десница је била затечена збивањима. Она је закаснила у борби за власт. Ваља се присетити првих месеци након крвавих румунских револуционарних збивања, која су кренула из Темишвара. Овде се повела оштра борба за освајање позиција на свим нивоима државне управе.

Слабо организована и разнородна десница, у чијим су се редовима нашли и многи „пресвучени” чаушескуовци, затражила је тада своје „природно наследно право”, да управо она смени „комунисте огрезле у злочинима”. Те 1990. усвојена је и чувена „Темишварска декларација” чија је 8. тачка предвиђала забрану учешћа припадника бивше власти (на разним нивоима) у новим државним и друштвеним органима и организацијама. Овде влада скоро једнодушна оцена да је главни циљ „8. тачке” био да се Јон Илијеску, као „компромитовани комуниста и номенклатуриста”, спречи да и даље остане за државним кормилом.

Међутим, тада „лустрациони воз” није прошао. Илијеску (11 година председничког мандата стечених на демократским изборима) и његове социјалдемократе нису допустили да буду избачени из државног и политичког седла. Тек тамо негде 2005. десни либерали, који су се нашли на власти заједно са десноцентристичком Демократсколибералном странком, чији је лидер био садашњи председник Трајан Басеску, поново покрећу питање лустрације и „осуде комунизма”. Нацрт закона израђује и подноси у парламенту нико други до госпођа Мона Муска, тадашња министарка културе и потпредседница либерала. Њен нацрт тешко пролази кроз парламентарни лавиринт и бива стављен на лед. А сама госпођа Муска доживљава срамно удаљавање из политичког живота. Званични државни органи констатовали су да је она у своје време, као обична професорка, била доушник Чаушескуове тајне политичке полиције „Секуритатеа” и да је писала „ћаге” чији су „јунаци” биле њене колеге.

Време брзо протиче, председник Басеску осваја децембра 2009. други петогодишњи мандат, а њему верна Демократсколиберална странка, преко свог лидера Емила Бока, управља пословима земље у тешко, кризно време. Политика драстичног кресања буџетског дефицита кроз невероватно високо смањење плата (за 25 одсто) и пензија (за 15 одсто) изазива отворено незадовољство широких маса. У тим условима из парламентарног фрижидера вади се нацрт закона о лустрацији. Како пише „Журналул национал”, постоји намера да се пажња јавности усмери у другом правцу. Политичка опозиција говори о „манипулисању јавног мњења”. Такве оцене побија председница Посланичког дома Роберта Анастасе, која тврди да је „лустрација актуелна и крајње неопходна ради моралног оздрављења нације”.

Шта предвиђа овај закон? Под ударом лустрације треба да се нађу сва она лица која су током скоро 50 година „комунистичког уређења” имала руководеће дужности и примали плате за рад у органима КП и организацијама комунистичке омладине, били посланици у Народној скупштини, чланови окружних и градских народних већа, чланови државног савета и владе, руководиоци новинских и пропагандних органа КП, директори издавачких кућа, лица која су радила у партијској настави, у структурама „Секуритатее” или били њихови сарадници, сви шефови правосудног система, команданти милиције све до шефова сеоских станица, као и шефови дипломатских и конзуларних мисија итд.

Ономе ко се нађе под ударом новог закона забрањује се да током пет година буде на јавним изборним или постављеним дужностима. Они који тренутно врше неку изборну дужност, докрајчиће свој пуни мандат с тим да наредних пет година немају право да поново буду бирани. А они који су постављени на неку дужност, морају у року од 90 дана да је напусте.

Иако се сматра да је закон о лустрацији „прекасно дошао на свет”, да је „непримењив”, да је „благ”, ипак је изазвао оштре политичке стрелице. Посебно због начина на који је „кројен”. Најоштрија је она која се тиче чињенице да је у првобитном нацрту закона било предвиђено да се он односи и на лица која су вршила дужности председника или потпредседника Савеза удружења студената комуниста Румуније (УАСЦР). Међутим, током недавне дебате у посланичком дому та је формулација избачена. Јер, она би погодила никог другог до актуелног премијера Емила Бока.

Позната историчарка Зое Петре, бивша политичка саветница председника Емила Константинескуа, наглашава да њој није позната ниједна земља у којој је процес лустрације био доведен до краја. У Чешкој он није био примењив на лица изабрана на неку дужност „пошто се права грађана на изборно опредељивање не могу ограничавати”. Бар тако је одлучио чешки уставни суд.

„Ово је превазиђено мишљење појединих људи који немају осећај за развој друштва. Сличне мере су карактеристичне за тоталитарне режиме, који из јавног живота искључују извесне категорије људи. То је чисто стаљинистички менталитет: спахије, бивши капиталисти треба да буд елиминисани. То је потпуно скретање изван времена у којем живимо”, изјављује бивши шеф државе Јон Илијеску.

Социјалдемократски посланик Богдан Никулеску Дуваз најављује да ће његова странка тражити од уставног суда да закон прогласи неуставним пошто он крши права и слободе људи и не поштује предвиђања европског законодавства које тражи да се „кривице утврђују индивидуално”, „за злочине се кажњава, а за политичко опредељење – не”.

Милан Петровић