Rumunski „lustracioni voz”

Od našeg dopisnika

Bukurešt, 24. maja – Posle dve decenije od rumunske decembarske revolucije 1989. i obaranja „crvene” Čaušeskuove diktature, u jednom od dvaju domova bukureštanskog parlamenta (poslaničkom) usvojen je Zakon o lustraciji. Kada ga odobri i senat, a sigurno je da će vladajuća desnocentristička većina to i učiniti, stupiće na snagu zakonska regulativa koja je ovde naišla na pohvale, ali i na oštro osporavanje.

„Koga će to još naći zakon o lustraciji nakon 20 godina?”, pita se tim povodom uticajni „Gandul” u jednom svom opširnom pregledu.

I pored višednevne debate ostalo je nejasno o čemu se zapravo radi: o političkoj osveti desnice nad levicom, o novim kadrovskim manipulacijama ili o zakasnelom isterivanju nekog arbitrarnog moralnog prava po onoj „ko pobeđuje – taj i piše istoriju”, to jest po svojem sređuje savremene prilike u društvu.

Desilo se ovako: u Čaušeskuovom svrgavanju i njegovoj fizičkoj likvidaciji najaktivniji su bili ljudi proizašli iz bivšeg aparata KP i političke policije „Sekuritatea”. To jest levičari, sa Jonom Ilijeskuom na čelu. Slaba antikomunistička desnica je bila zatečena zbivanjima. Ona je zakasnila u borbi za vlast. Valja se prisetiti prvih meseci nakon krvavih rumunskih revolucionarnih zbivanja, koja su krenula iz Temišvara. Ovde se povela oštra borba za osvajanje pozicija na svim nivoima državne uprave.

Slabo organizovana i raznorodna desnica, u čijim su se redovima našli i mnogi „presvučeni” čaušeskuovci, zatražila je tada svoje „prirodno nasledno pravo”, da upravo ona smeni „komuniste ogrezle u zločinima”. Te 1990. usvojena je i čuvena „Temišvarska deklaracija” čija je 8. tačka predviđala zabranu učešća pripadnika bivše vlasti (na raznim nivoima) u novim državnim i društvenim organima i organizacijama. Ovde vlada skoro jednodušna ocena da je glavni cilj „8. tačke” bio da se Jon Ilijesku, kao „kompromitovani komunista i nomenklaturista”, spreči da i dalje ostane za državnim kormilom.

Međutim, tada „lustracioni voz” nije prošao. Ilijesku (11 godina predsedničkog mandata stečenih na demokratskim izborima) i njegove socijaldemokrate nisu dopustili da budu izbačeni iz državnog i političkog sedla. Tek tamo negde 2005. desni liberali, koji su se našli na vlasti zajedno sa desnocentrističkom Demokratskoliberalnom strankom, čiji je lider bio sadašnji predsednik Trajan Basesku, ponovo pokreću pitanje lustracije i „osude komunizma”. Nacrt zakona izrađuje i podnosi u parlamentu niko drugi do gospođa Mona Muska, tadašnja ministarka kulture i potpredsednica liberala. Njen nacrt teško prolazi kroz parlamentarni lavirint i biva stavljen na led. A sama gospođa Muska doživljava sramno udaljavanje iz političkog života. Zvanični državni organi konstatovali su da je ona u svoje vreme, kao obična profesorka, bila doušnik Čaušeskuove tajne političke policije „Sekuritatea” i da je pisala „ćage” čiji su „junaci” bile njene kolege.

Vreme brzo protiče, predsednik Basesku osvaja decembra 2009. drugi petogodišnji mandat, a njemu verna Demokratskoliberalna stranka, preko svog lidera Emila Boka, upravlja poslovima zemlje u teško, krizno vreme. Politika drastičnog kresanja budžetskog deficita kroz neverovatno visoko smanjenje plata (za 25 odsto) i penzija (za 15 odsto) izaziva otvoreno nezadovoljstvo širokih masa. U tim uslovima iz parlamentarnog frižidera vadi se nacrt zakona o lustraciji. Kako piše „Žurnalul nacional”, postoji namera da se pažnja javnosti usmeri u drugom pravcu. Politička opozicija govori o „manipulisanju javnog mnjenja”. Takve ocene pobija predsednica Poslaničkog doma Roberta Anastase, koja tvrdi da je „lustracija aktuelna i krajnje neophodna radi moralnog ozdravljenja nacije”.

Šta predviđa ovaj zakon? Pod udarom lustracije treba da se nađu sva ona lica koja su tokom skoro 50 godina „komunističkog uređenja” imala rukovodeće dužnosti i primali plate za rad u organima KP i organizacijama komunističke omladine, bili poslanici u Narodnoj skupštini, članovi okružnih i gradskih narodnih veća, članovi državnog saveta i vlade, rukovodioci novinskih i propagandnih organa KP, direktori izdavačkih kuća, lica koja su radila u partijskoj nastavi, u strukturama „Sekuritatee” ili bili njihovi saradnici, svi šefovi pravosudnog sistema, komandanti milicije sve do šefova seoskih stanica, kao i šefovi diplomatskih i konzularnih misija itd.

Onome ko se nađe pod udarom novog zakona zabranjuje se da tokom pet godina bude na javnim izbornim ili postavljenim dužnostima. Oni koji trenutno vrše neku izbornu dužnost, dokrajčiće svoj puni mandat s tim da narednih pet godina nemaju pravo da ponovo budu birani. A oni koji su postavljeni na neku dužnost, moraju u roku od 90 dana da je napuste.

Iako se smatra da je zakon o lustraciji „prekasno došao na svet”, da je „neprimenjiv”, da je „blag”, ipak je izazvao oštre političke strelice. Posebno zbog načina na koji je „krojen”. Najoštrija je ona koja se tiče činjenice da je u prvobitnom nacrtu zakona bilo predviđeno da se on odnosi i na lica koja su vršila dužnosti predsednika ili potpredsednika Saveza udruženja studenata komunista Rumunije (UASCR). Međutim, tokom nedavne debate u poslaničkom domu ta je formulacija izbačena. Jer, ona bi pogodila nikog drugog do aktuelnog premijera Emila Boka.

Poznata istoričarka Zoe Petre, bivša politička savetnica predsednika Emila Konstantineskua, naglašava da njoj nije poznata nijedna zemlja u kojoj je proces lustracije bio doveden do kraja. U Češkoj on nije bio primenjiv na lica izabrana na neku dužnost „pošto se prava građana na izborno opredeljivanje ne mogu ograničavati”. Bar tako je odlučio češki ustavni sud.

„Ovo je prevaziđeno mišljenje pojedinih ljudi koji nemaju osećaj za razvoj društva. Slične mere su karakteristične za totalitarne režime, koji iz javnog života isključuju izvesne kategorije ljudi. To je čisto staljinistički mentalitet: spahije, bivši kapitalisti treba da bud eliminisani. To je potpuno skretanje izvan vremena u kojem živimo”, izjavljuje bivši šef države Jon Ilijesku.

Socijaldemokratski poslanik Bogdan Nikulesku Duvaz najavljuje da će njegova stranka tražiti od ustavnog suda da zakon proglasi neustavnim pošto on krši prava i slobode ljudi i ne poštuje predviđanja evropskog zakonodavstva koje traži da se „krivice utvrđuju individualno”, „za zločine se kažnjava, a za političko opredeljenje – ne”.

Milan Petrović