Како бити срећан кад је Тито умро

Специјална пројекција новог домаћег филма „Плави воз” Јанка Баљка одржана је синоћ у Музеју историје Југославије (Музеј 25. мај), у оквиру мултимедијалне манифестације „ОРА 2010”. Српска премијера филма биће одржана 6. јуна у програму „Национална класа” Синема сити фестивала у Новом Саду, а београдска 22. септембра. „Плави воз” је трагикомична прича о матурантима у време Титове смрти и националне жалости, о времену када је било срамота радовати се јер је СФРЈ изгубила идејног творца.

– Када су објавили да је Тито умро, сећам се да сам се са родитељима враћао из викендице и слушали смо радијски пренос утакмице Црвена звезда – Хајдук која је била прекинута. Мој отац је био уредник на Радио Београду и имао је брифинге око извештавања о смрти Тита, па сам знао да се то очекује. Све је било шизофрено, а доминирало је неприхватање његове смрти. Тито је био хедониста, није спомињао реч смрт, већ је користио еуфемизме. Било је пуно искрене жалости која је била помешана са неизвесношћу, јер су сви бринули шта ће бити са СФРЈ – каже редитељ који почетак маја 1980. памти по тишини и по томе што је, како каже, тих дана живот у Београду стао.

Баљак, који је у време Титове смрти завршавао осми разред, сценарио за „Плави воз” написао је почетком деведесетих, делимично као аутобиографску причу, са намером да то буде његов дипломски филм о матурантима који нису могли да буду срећни због колективне жалости.

– Током седам дана жалости поводом Брозове смрти, нико се није насмејао или повисио глас. Шапутало се – сећа се редитељ и додаје да је полазиште његовог филма било згодно за комедију јер је реч о нескладу између нечега што је прописано и онога што јунаци осећају.

– „Плави воз” је комедија која ће вам мамити осмехе на лицу. Више има ироније и сарказма него што је класична комедија, јер има и епилог о јунацима, и о томе шта се њима догодило и шта се десило у земљи.

Баљков филм говори и о генерацији матураната која је десет година после матуре, током деведесетих, размишљала да напусти земљу.

– Филм садржи и причу о онима који су одлазили због рата. То називам губљењем невиности једне генерације, али и државе.

Као аутор који је посвећен документарном филму, редитељ не крије да је задржао документаризам и у играном филму, а најаутентичнија је музика која је коришћена у филму.

– Нови талас је почео током јесени 1980. Тада још нема „Идола” и „Електричног оргазма”, тек су почели „Азра”, Јура Стублић, а главни ток су били Здравко Чолић, Слађана Милошевић и Оливер Мандић који је у то време објавио песму „Ослони се на мене” који у филму изводи школски бенд – каже Баљак, чији филм није потпуна реконструкцији времена о којем аутор јесте критичан, али и сентименталан.

– Још увек сматрам да није прошло довољно времена да бисмо могли да имамо озбиљну историјску дистанцу према том добу. У том смислу, нисам сентименталан према том времену, али јесам сентименталан према својој младости. То време ми се чини безбрижнијим и лепшим у смислу пасоша и путовања, велике поштоване земље и заједничког тржишта, дакле све оно чему сада стремимо јер домет стављања на белу шенген листу сматрамо спектакуларним успехом, а све смо то имали пре 30 година.

---------------------------------------------------

Нова генерација младих глумаца

Филм „Плави воз” афирмише нову генерацију младих глумаца. Главне улоге тумаче: Сања Поповић и Љубомир Булајић, у филму играју млади глумци Александар Радојичић, Александра Томић, Сузана Лукић, Јелена Босанац и Владан Милић, уз старије колеге: Лену Богдановић, Небојшу Миловановића и Горана Султановића.