Куд се дедоше те милијарде

Ако се добро сећам, Хегел је у уводу једне књиге написао да „искуство и историја уче то да народи и владе никада ништа нису научили из историје и да никада нису поступали према поукама које су се из њих могле извући”. Транзиција у Србији убедљив је пример да овај Хегелов став важи и данас. Зато сумњам да ће Влада Србије научити било шта из грчке кризе, а моју сумњу подупире и сама влада својим напорима да и даље подстиче потрошњу и задуживање, упркос чињеници да су ове величине у Србији већ достигле више него забрињавајуће размере. Свима је очигледна истина да су прекомерна потрошња (пре свега јавна) и прекомерно задуживање, тј. олако узимање и трошење кредита из иностранства, основни узроци кризе у Грчкој, а вероватно и у неким другим земљама ЕУ, што ће се тек показати у будућности.

Потребно је разјаснити питање зашто је грчка криза изазвала толико велики страх у Европи и зашто су финансијски најмоћније земље ипак прискочиле у помоћ угроженој Грчкој? Да ли из пуке жеље да се манифестује солидарност унутар уније? Или због опасности да банкрот грчких банака (и државе) не изазове ланчану реакцију? Или због претње да ће евро бити дестабилизован, a Грчка искључена из европске монетарне уније, што би био својеврстан пораз ЕУ идеје? Не ради се само о томе да унија не воли поразе, него о томе да овакви поремећаји могу да потресу ЕУ у тренутку када се на економском и политичком хоризонту појављују могућности нових (и друкчијих) светских интеграција. Најзад, можда постоји (макар незнатна) опасност од експлозије социјалне напетости у Грчкој и ширења револуционарног бунта широм јужне Европе.

У новом светском поретку ослабљен је положај радника (њихових плата и надница) у поређењу са периодом ,,државе благостања” пре пада берлинског зида. Први удар на радничку класу ублажен је огромним капиталним добицима западних корпорација и тајкуна у приватизацији капитала централне и источне Европе, али са кризом рачун транзиције дошао је за наплату и радним слојевима развијених земаља. Њихов положај полако се приближава просеку европског тржишта рада. И то је део мозаика грчке социјалне сцене, која је годинама улепшавана високим државним издацима и задуживањем у иностранству.

Испод површине обелодањеног дуга и буџетског дефицита јавно мњење Грчке (и Европе) поставља питање куд се дедоше ти огромни новчани приливи (стотине милијарди евра) кумулирани годинама. За разлику од путера и мармеладе, новац се, употребом, не троши, него, не мењајући облик, својим кружењем обезбеђује размену. Код кога су те паре у овом тренутку? И ко треба да сноси највећи терет стабилизације (штедње и одрицања)? Да ли се позајмљени новац задржао у Грчкој, или се брзо вратио у матичне банке уније? Или је отпловио на егзотична острва бешумним стазама Интернета? О томе се мало ко усуђује да говори (и не само у Грчкој).

Поуке за нас су можда исувише јасне (и болне). Економски програм чији би циљ био да се избегне грчки сценарио морао би да инсистира на општем смањењу потрошње, ограничењу увоза, редукцији задужености, као и на знатном паду броја запослених у службеничком „рају” државе, невладиних организација и владиних агенција, сервиса и канцеларија.

Запитајте се да ли бисте дали свој глас за програм којим се шаренило увозне робе у тржним центрима смањује (ради раздуживања земље)? Да ли бисте гласали за програм који укида субвенционисане кредите (ради смањењa терета пореских обвезника)? Да ли бисте више волели да од министара (и председника) слушате о бесплатним акцијама, расту пензија и подршци државе овом или оном или о владавини права и уређивању администрације? Најзад, да ли би вас више обрадовала вест да ће Србија ускоро вратити половину иностраног дуга или да ће Енглеска банка дати Србији кредит од 50 милијарди фунти стерлинга?

Када искрено одговорите на ова питања, знаћете и сами да ли заиста желите да Србија избегне мучне последице кризе (сличне грчкој).

Универзитет „Сингидунум”