Уводе се стандарди за знаковни језик

Нацртом закона о српском знаковном језику биће стандардизован језик глувих особа и истовремено ће бити регулисан статус тумача за знаковни језик, најављује у разговору за „Политику” помоћник министра за рад и социјалну политику Владимир Пешић. Како истиче наш саговорник, знаковни језици спадају у групу језика мањинских заједница, а право на употребу ових језика гарантовано је Универзалном декларацијом о правима човека, бројним европским законима, а Конвенција Уједињених нација о правима особа са инвалидитетом представља први обавезујући међународни документ који се бави особама са инвалидитетом.

„Министарство је у сарадњи са Савезом глувих и наглувих Србије формирало две радне групе – групу за израду предлога Закона о знаковном језику и групу за стандардизацију српског знаковног језика. Нацртом Закона биће дефинисан и статус знаковних тумача – почев од њихове обуке, преко издавања диплома, до прецизирања ко има права на знаковног тумача”, истиче Владимир Пешић

Наш саговорник додаје да је до пре неколико месеци у нашој земљи било свега десет судских тумача за знаковни језик, који су глувима и наглувима помагали у комуникацији с представницима здравства, судства и општинских служби. У Београду постоји сервис знаковних тумача, који ради при Градском савезу глувих и наглувих особа и то је јединствени пилот пројекат у земљи, јер статус знаковних тумача мора да се реши на националном нивоу – у суседној Словенији то је регулисано кроз систем ваучера који глувим особама даје право да одређени број сати месечно користе услуге знаковних тумача.

Наш саговорник додаје да Радио-телевизија Србије, ТВ Фокс и ТВ Б92 плаћају услуге Савеза глувих и наглувих и имају знаковне тумаче који „преводе” вести, а Министарство рада и социјалне политике је са националном телевизијом ушло у набавку софтвера за титловање програмског садржаја, који омогућава да се одређеном комбинацијом дугмића на даљинском апарату прати телевизијски програм.

Владимир Пешић истиче да база података о броју глувих и наглувих особа у Србији не постоји, а по евиденцији Савеза глувих и наглувих Србије у нашој земљи живи око 50.000 особа са оштећеним слухом.

Васо Обрадовић из Савеза глувих и наглувих Србије каже да истраживање о статусу и потребама глувих и наглувих особа у Србији, које је урађено на узорку од 562 испитаника из 38 организација глувих и наглувих особа, показује да највећи број њих има средњу школу – 496, основну школу завршило је 45 особа, шест испитаника има диплому више школе, а факултет је завршило свега пет испитаника. Ова студија такође је показала да се највећи број њих бави шивењем и кројењем, обућарством, тапетарством, молерајем, пекарством, техничким цртањем, дизајнирањем, столарством и лимарством.

На питање да ли користе слушни апарат, 415 особа одговорило је да не користи помоћна аудитивна средства, 65 њих користи апарат само на десном уву, 44 особе користе апарат само на левом уву, 33 испитаника користе слушни апарат на оба ува, а само пет особа има кохлеарни имплант.

„Забрињавајуће звучи податак да 74 одсто испитаника не користи слушни апарат, било због тога што има тешко оштећење слуха и слушни апарат им не помаже или зато што су ови апарати скупи и немају пара да их купе. У комуникацији са околином највећи број глувих и наглувих особа (220 њих) користи знаковни језик, затим следи комбинација вербалног и знаковног језика, а 29 испитаника има само вербалну комуникацију са околином.

Катарина Ђорђевић