Војном сарадњом до стабилности на Балкану

Ако војни односи између две земљи добро функционишу то је сигуран знак да и сви остали односи функционишу како треба, прокоментарисао је Зоран Драгишић, са Факултета за безбедност, најаву министра одбране Драгана Шутановца да ће Србија и Хрватска у јуну потписати споразум о сарадњи у области одбране. Поједини саговорници „Политике”, међутим, нису сигурни да ће, због тешког наслеђа прошлости, односи између Србије и Хрватске у скорије време бити на завидном нивоу. Већина њих, ипак, сматра овај потез охрабрујућим и приликом за евентуални нови почетак.

Споразум који ће, према речима Драгишића, практично отворити ново поглавље у политичким односима Србије и Хрватске донеће двема државама вишеструку корист, укључујући и материјалну. Будући да, као чланице бивше Југославије, имају компатибилне војне индустрије, и Србија и Хрватска могу да зараде захваљујући тој сарадњи. Много тога може да се очекује и од размене у области војног образовања и здравства.

„Поврх свега Србија и Хрватска су две најважније земље на западном Балкану и добри односи између њих стабилизују читав регион. Уз то, Хрватска је чланица НАТО-а, што је за нас врло важна чињеница јер можемо значајно користити њихова искуства”, каже Драгишић. 

Објашњавајући зашто је упркос таквим користима Хрватска последња земља у региону са којом Србија потписује овакав споразум, Драгишић каже да су ствари као што су ратно наслеђе, нерешени проблеми избеглица, или међусобне тужбе, оптерећивале односе између Србије и Хрватске много више него односе између, на пример, Србије и Словеније или Србије и Македоније.

„Од нечега мора да се почне”, каже генерал у пензији Нинослав Крстић, председник Форума за безбедност и демократију, додајући да би двема војскама само штетило даље одуговлачење стварања повољнијих односа између њих. И он сматра да овај споразум може да се оквалификује као историјски због догађаја из деведесетих.

Професор београдског Факултета политичких наука Предраг Симић сматра да очигледно, бар до парламентарних избора у Хрватској на јесен, неће бити срдачности и отворености између Београда и Загреба, јер неке ствари из прошлости „постављају лимите свим покушајима да се из те прошлости изађе”. Истичући да је потписивање овог споразума корак који логично проистиче после отопљавања односа Београда и Загреба након доласка Иве Јосиповића на Пантовчак, Симић оцењује да иза таквог корака не стоји само та „поново пробуђена” љубав јер, „кад сарађују министарства одбране, поготово једне земље која је чланица НАТО-а, онда вероватно треба тражити и некога у позадини”.

„Значи, за претпоставити је да, када се потписује такав споразум између министарстава одбране Србије и Хрватске, ту постоји и трећи много јачи фактор коме је то у интересу и чија се реч слуша подједнако пажљиво и у Београду и у Загребу”, наглашава Симић, према чијим речима није ни лоше када се појави неко довољно јак да може „понегде да нас откине од прошлости, као у случају овог споразума”.

Историчар Чедомир Антић, из Напредног клуба, има већу резерву према овом споразуму и наводи најпре да би било добро да се о њему прво расправљало у Народној скупштини. „Реч је о споразуму који није обичан, пошто ни односи са Хрватском нису обични. За разлику од већине других држава из региона Хрватска је у овом тренутку домовина највећег броја прогнаника у Европи, а ти прогнаници живе не територији Србије. За разлику од осталих држава из региона у Хрватској и дан-данас постоје особе које живе у Србији а које су на тајним оптужницама. Од Хрватске је Резолуцијом Скупштине Савета Европе 2005. тражено да Србе врати у Устав као конститутивни народ, али она то није учинила. Покојни председник Туђман је још 1995. прихватио постојање два аутономна котара, Книн и Глина, за Србе у Хрватској, али они су укинути 1997. и 2001. године. У условима у којима Србија не поставља та питања, а хоће да ствара нови почетак са Хрватском, наша земља се представља као неозбиљна држава”, сматра Антић.

Хрватска је земља која је део атлантских интеграција. А Србија је 2007. у великом сагласју Демократске странке и Демократске странке Србије изгласала војну неутралност”, истиче Антић и додаје да је Хрватска признала Косово.

Ј. Церовина, Б. Баковић

--------------------------------------------------------------------

Интервју: Драган Шутановац, министар одбране

Српска и хрватска војска треба да сарађују

Жеља нам да је размењујемо информације и искуства и да учествујемо у евентуалним заједничким вежбама, како у Србији, тако и ван граница наше земље, јер смо потпуно убеђени да је то најбољи и једини пут коначног помирења, каже у разговору за „Политику” министар одбране Драган Шутановац објашњавајући мотиве за одлуку да министарство на чијем је челу потпише споразум о сарадњи са Министарством одбране Хрватске. (/slika2)

Најавили сте то као стављање тачке на мрачну прошлост?

Чињеница је да је наша прошлост оптерећена великим бројем жртава, али желимо да покажемо да две војске нису непријатељске војске и да оне могу да допринесу не само регионалној него и глобалној безбедности.

Како коментаришете оцене да, с обзиром на нерешене проблеме, није време за нови почетак са Хрватском?

Сваки споразум о сарадњи води ка решењу проблема, а свака критика таквог споразума је у ствари неразумевање да проблеми могу да се реше само кроз дијалог. Свестан сам тога да прошлост и данас на одређени начин оптерећује односе две државе, али сам и убеђен да ће овај споразум допринети стабилизацији и бржем решавању проблема који се не тичу само питања одбране.

Република Србија, односно Министарство одбране, имају потписане споразуме са свим земљама у региону и подсећам да претње, пре свега мислим на тероризам и организовани криминал, не бирају ни земљу, ни границу ни етничку припадност. Уколико не будемо на безбедносном простору бивше Југославије интензивно сарађивали, било кроз полицијску, било војну или обавештајну сарадњу, свака од земаља може бити подједнако угрожена ма колико се изоловала и не желела да учествује у сарадњи.

Да ли је споразум требало прво да одобри Скупштина Србије?

Ниједан овакав споразум се не потврђује прво у Скупштини Србије. Та критика је упућена од оних који не разумеју на који начин функционише државна управа. А свакако ће и овај споразум ићи на ратификацију у скупштину и очекујем да ће већина гласати за њега.

Ј. Церовина