Лични преврат

„Др­жа­ва, то сам ја”, чу­јем про­ла­зни­ка на Те­ра­зи­ја­ма. Ци­ти­ра из­ре­ку при­пи­са­ну Лу­ју Че­тр­на­е­стом, али не да би се­би при­пи­сао мо­ћи ле­ген­дар­ног фран­цу­ског кра­ља, већ да би ис­та­као да ме­ре ММФ-а на­ла­жу на­шој вла­сти да се по­и­сто­ве­ти с њим, ње­ним бе­о­град­ским по­да­ни­ком. Мо­ра­ће, ка­же, и она да ште­ди сва­ку па­ру, што је одав­но ње­гов мо­дел пре­жи­вља­ва­ња.

Мо­гао је да клик­не и „Евро­па, то сам ја”. Ши­ром кон­ти­нен­та са­се­ца­ју се из­да­ци де­фи­ци­тар­них и пре­за­ду­же­них бу­џе­та. Про­стор по­знат као вла­да­ви­на др­жа­ве бла­го­ста­ња пре­тва­ра се у по­ли­гон од­ри­ца­ња од тог по­пу­лар­ног ста­ња, ме­то­ди­ма слич­ним они­ма у ор­ди­на­ци­ја­ма спе­ци­ја­ли­зо­ва­ним за од­ви­ка­ва­ње од пу­ше­ња (ко­је је та­ко­ђе не­кад ва­жи­ло за „ин” да би са­да би­ло озва­ни­че­но као „аут”).

Ни­је у ре­ду што ис­па­да да смо „по­пу­ши­ли” (бан­кро­ти­ра­ли) и ми ко­ји ни­кад ни­смо пу­ши­ли (ште­ти­ли здра­вљу на­ци­је), про­те­сту­ју Евро­пља­ни, у ЕУ и из­ван ње. Као и у САД, ода­кле су свет ис­тум­ба­ле и за­бра­не пу­ше­ња и мо­дер­на фи­нан­сиј­ска „ис­пу­ше­ност”.

Удар­ни ме­диј­ски из­ве­шта­ји оби­лу­ју – из­у­да­ра­ним ко­лек­тив­ним суд­би­на­ма. Не­ма нам ко­лек­тив­ног спа­са, мо­же­мо да се из­ба­ви­мо са­мо по­је­ди­нач­но, сво­је­вре­ме­но ми је ре­као ис­ку­сни еко­но­ми­ста и ди­пло­ма­та. У ме­ђу­вре­ме­ну се по­ја­вио низ при­ме­ра ко­ји су­ге­ри­шу да тре­ба да из­вр­ши­мо по­је­ди­нач­не пре­вра­те да би­смо за­јед­но, и без „ва­ђе­ња” на „усло­вља­ва­ња” ММФ, иза­шли из оп­ште кри­зе.

Упра­во је у лон­дон­ском „Ин­ди­пен­ден­ту” опи­сан је­дан та­кав слу­чај. Реч је о Џо­ну Ро­бин­су (62). Пр­во је, на­во­ди се, из­гу­био на­след­ство у чу­ве­ној ка­ли­фор­ниј­ској и гло­бал­ној ком­па­ни­ји за пра­вље­ње сла­до­ле­да „Ба­скин-Ро­бинс”, јер је ње­гов отац био огор­чен што му се син „од­мет­нуо” у „ле­ви­ча­ре­ње” ко­је је про­по­ве­да­ло и штет­ност по­сла­сти­це по здра­вље. По­том је као пи­сац бест­се­ле­ра о здра­вој ис­хра­ни згр­нуо бо­гат­ство, да би за­рад под­ми­ри­ва­ња астро­ном­ских тро­шко­ва за ле­че­ње два обо­ле­ла уну­ка, све уло­жио, по на­го­во­ру „вер­зи­ра­ног” при­ја­те­ља, у фи­нан­сиј­ску уста­но­ву с нај­ви­шим ка­ма­та­ма. Та ин­сти­ту­ци­ја би­ла је, ис­по­ста­ви­ло се, „пи­ра­ми­да” Бер­ни­ја Ме­до­фа, ко­ји са­да из­др­жа­ва ка­зну за­тво­ра од 150 го­ди­на због пре­ва­ра пре­ма ула­га­чи­ма. Ме­ђу њи­ма је био и Џон Ро­бинс – из­гу­био је го­то­во све што је уло­жио и за­ло­жио. „Пре­ко но­ћи сам остао без 95 од­сто имо­ви­не, што ме је ужа­сну­ло”, се­ћа се. Са су­пру­гом је био при­мо­ран да се од­рек­не ко­мо­ди­те­та. Ра­ди­ли су пре­ко­вре­ме­но и га­ји­ли по­вр­ће за соп­стве­ну ис­хра­ну…

У нај­но­ви­јој књи­зи „Нов до­бар жи­вот” ка­же да су га та­ква ис­ку­ше­ња „пре­по­ро­ди­ла и осло­бо­ди­ла”. Из­гу­бив­ши све, два пу­та, пре­и­спи­тао је свој пут и за­кљу­чио, уз оста­ло, да не тре­ба да до­зво­ли да му Ме­доф, ко­ји га је ли­шио имет­ка, опу­сто­ши и жи­вот.

На­шао је дру­ги сми­сао: „Уме­сто јур­ња­ве за нов­цем, као глав­ног ме­ри­ла успе­шно­сти, тре­ба се по­све­ти­ти уна­пре­ђе­њу ква­ли­те­та (ми­мо ’ма­те­ри­ја­ли­зма ко­ји ште­ти ду­ши’) жи­во­та.” По ње­му, кад згр­та­ње нов­ца би­ва при­о­ри­тет, то „оси­ро­ма­шу­је” ег­зи­стен­ци­ју.

Сма­тра, пре­но­си Рој­терс, да ће те­ку­ћа „ера штед­ње” по­тра­ја­ти и да за­ду­го не­ће би­ти мо­гућ­но да се жи­ви ка­ко се, бар у САД, на­ви­кло. Али да пад жи­вот­ног стан­дар­да и је­ња­ва­ње по­тро­шач­ке гро­зни­це отва­ра пут за по­бољ­ша­ва­ње жи­во­та – на дру­ги на­чин. Да бу­де­мо ви­ше по­све­ће­ни вред­но­сти­ма ко­је не­ма­ју це­ну. На при­мер – по­ро­ди­ци, при­ја­тељ­ству, со­ли­дар­но­сти, са­о­се­ћај­но­сти, су­зби­ја­њу нео­д­го­вор­но­сти…

Та­ко не­што са­др­жи пре­ви­ше при­ме­са кон­зер­ва­ти­ви­зма – пре­ба­ци­ће при­ста­ли­це ли­бе­ра­ли­зма. А и пре­ви­ше ли­бе­ра­ли­зма – за­ме­ри­ће за­ступ­ни­ци кон­зер­ва­ти­ви­зма.

Обе те стру­је су, ме­ђу­тим, до­при­не­ле ово­ме у шта смо за­па­ли. Обе су вла­да­ле и на­до­ве­зи­ва­ле се јед­на на дру­гу – и кад је из­гле­да­ло да ме­ња­ју на­сле­ђе­но са су­прот­не стра­не.

Вре­ме је, чи­ни се, за ко­ре­ни­ту про­ме­ну по­на­ша­ња. Да сва­ко од нас из­вр­ши пре­врат ко­ји над­ма­шу­је глас ко­ји смо да­ли обе­ћа­њи­ма пар­ти­ја да ће из­вр­ши­ти си­стем­ске про­ме­не (ка­кве су ма­хом из­о­ста­ја­ле, ов­де па и дру­где).

Слич­но Џо­ну Ро­бин­су. Да при­ста­не­мо да не на­сле­ђу­је­мо оно с чи­јим се ефек­ти­ма не сла­же­мо јер пра­ви оп­шту ште­ту, да на­ђе­мо сми­сао у оно­ме у шта ве­ру­је­мо да по­ве­ћа­ва и лич­не и ко­лек­тив­не ча­сти и до­бро­би­ти.

При­зна­јем да по­ну­да из­гле­да не­ре­ал­на, са ве­ћи­не са­вре­ме­них ста­но­ви­шта. Са слич­ном ни­су ус­пе­ли, бар не до­вољ­но, ни бун­тов­ни­ци из 1968. чи­ји је сло­ган био „Бу­ди­мо ре­ал­ни, зах­те­вај­мо не­мо­гућ­но”.

У ме­ђу­вре­ме­ну је, пак, мо­гућ­но до­гу­ра­ло до не­ре­ал­ног. Нај­но­ви­ји из­ве­шта­ји са ра­зних стра­на, с ко­јим во­ли­мо да се по­ре­ди­мо, го­во­ре о об­и­сти­ње­њу про­клет­ства „да­бог­да имао па не­мао”. Ро­бин­сов слу­чај су­ге­ри­ше да и та­кав про­цес мо­же да се пре­мет­не у „да­ће бог да стек­неш вред­ни­је не­го што си из­гу­био”.

То де­лу­је, за­сад, са­мо као лич­ни пре­врат­нич­ки из­у­зе­так, без га­ран­ци­је да ће пре­ра­сти у пра­ви­ло. Осим – ако де­мо­крат­ска ве­ћи­на гра­ђа­на по­ру­чи: „Др­жа­ва (па и свет), то сам ја”…