СТРАТЕГИЈА ОМЧЕ

Изгледа да се Садам Хусеин, само десетак дана после вандалског погубљења, уздигао међу мученике. Његовој посмртној митској слави више ништа не стоји на путу, чак ни биографија пуна смрти и разарања. Ако је Америци био потребан мртви Хусеин, као доказ тријумфа, или окончање шеснаестогодишње ратне мисије фамилије Буш, онда су све то добили. Све осим победе коју толико желе.

И сада Буш јуниор шаље нову борбену, углавном казнену експедицију на Ирак. Стратегија која је разорила ову земљу, увела је у хаос и апокалиптични грађански рат, журно се иновира. Али, у суштини, ту нема и не може бити ничег новог.

Траже се путеви победе, која је најмање два пута (први пут под генералом Шварцкопфом) већ била проглашена. Вашингтон је чак до апсурда поништио своју, било какву излазну стратегију, или је свео на далеку симболику и неограничену временску пројекцију. Да би она уопште била замишљена као реални подухват, потребно је довођење нових трупа. А из тога, разумног излаза напросто нема.

Те јединице би морале да буду енергичније, офанзивније, обазривије и ефикасније од посада које су већ ветерани у Ираку. То је нека хибридна комбинација борбених група и окупационих трупа, које би имале крајње противречан циљ: да мир у земљи (па и победу Америци) донесу додатним следовањем суровог насиља. Са много више борбених акција и много мање обзира. Вероватно са још више успутних жртава, које су са много цинизма дефинисане као "колатерална штета."

Може ли, дакле, разорна стварност на Блиском истоку бити гора него што већ јесте? У Багдаду и околини дневно у просеку погине двадесетак људи, и то само ако је дан "миран". Ако није, онда бомбашких стратишта има на све стране, а погинули се већ рутински урачунавају у тмурни статистички збир. Шта се, дакле, може променити у "додатној стратегији"?

Изгледа да досадашњи амерички команданти нису имали довољно добре информације о свеколикој ирачкој конфузији. Па тако ни о категоријама "добрих и лоших момака". Та подела без нијанси јако је мучна за сваку окупациону силу. За америчку посебно, јер она има тешких проблема са верском, политичком, идеолошком, културолошком и моралном дефиницијом земље претворене у дугорочно ратно стратиште.

Оперативни распоред америчких јединица је идеалан за терористичке или герилске препаде. За класичну окупацију број војника је сувише мали, из те бројке америчке су жртве сувише велике. Њихове посаде највише своје тактичке енергије троше на заштиту својих јединица, што објективно смањује број употребљивих војника за послове класичне или некласичне окупације.

То је практично ово: у првој фази рата све је изгледало лако. Ирачка армија се распала, политички систем крахирао већ у првих десет дана. Садам Хусеин побегао па ухваћен у близини Тикрита. Формирана је домицилна власт са релативно лоше маскираном марионетском надлежношћу.

Али она је била немоћна да контролише стање у земљи, чак ни уз помоћ својих ментора. Уз њихову помоћ посебно не. Свеједно, инвазионе снаге су се одлучиле за некласичну или такозвану динамичну окупацију. Она је ирационална таман као и класична, у којој нема естраде са формирањем "демократске владе". Има смисла само ако екстремисти у верским групама, исламски фанатици и распамећено грађанство доживе своје окупаторе као спасиоце.

Уколико не, а тако је свуда, па и у Ираку, инвазионе снаге, које морају да промене своју продорну структуру у мање агресивну форму, постају наоружане енклаве у пустињи. Сви који би да насрну на њих, а таквих је изгледа више него што се може наслутити, имају скоро идеалне циљеве и апсолутну иницијативу.

У разорној резигнацији, у атмосфери свакодневне смрти која је постала опасна навика, фанатици или патриоте немају буквално шта да изгубе. После тешких губитака, окупационе трупе неизбежно предузимају кораке неселективне одмазде. И ту онда нема краја, ни тактике ни стратегије. Хаос влада у складу са својим законима разарајуће хистерије.

Због свега тога "нова стратегија" би могла да значи, пре свега више војника за заштиту посада које су већ на лицу места. И за потпунију контролу  Багдада, као неоспорног епицентра насиља. Ако Америка настави да шаље војнике којим ће штитити своје војнике, па ако из таквог "перпетуум мобиле" модела још тражи победу, онда следи упадање у опак, неподношљиво дубок живи песак.

У америчком схватању све осим јасног тријумфа води у пораз. Дакле, Буш млађи би могао да се и симболички и реално врати својим ратним почецима из 11. септембра 2001. Тада је тврдио да ће рањена Америка коначно победити тероризам. Данас тамо више нико није у стању да дефинише победу, нити да уочи како је она понекад недостижна и за најмоћније. Ако победе не буде, сматра се да би могли бити охрабрени сви који су се већ једном замерили Америци. Посебно Иран, који више не крије своје амбиције да постане нуклеарна сила, и да "збрише Израел са мапе"!

И то је нова димензија реалног врућег рата. После Хирошиме и Нагасакија, нуклеарни потенцијал је служио само као убедљив адут и особени знак за препознавање  моћи. На Блиском истоку, као и на далеком (Северна Кореја), има људи који би данас без велике дилеме потпалили те ствари. Не само Иран да "збрише Израел", него и Јерусалим да "тактичким нуклеарним ударима" разори такве иранске адуте. Па ко пре стигне, тај ће и окинути.

Нова америчка стратегија је само друга етапа једне (прилично неуспешне) инвазије. И доказ да нема рата који се може лако добити, чак и после морбидног вешања развлашћеног регионалног диктатора. Али то за Ирак није никаква утеха. Тамо где нема победника у убијању, убијање се наставља.