Јово - наново

Већ данима у Београду борави руска делегација с којом се наши стручњаци договарају на шта потрошити обећаних 800 милиона долара кредита за инфраструктуру. И до чега се дошло? Поразно. Немамо готове пројекте. Хоћемо паре за пруге, станице, електрификацију… али када кредитор затражи да види шта ће то он финансирати – ми, осим магловитих планова и идеја, немамо шта да му понудимо.

Стручњаци кажу да и за „Прокоп”, која је већ деценијама пусто градилиште, треба поново радити пројекат. Три деценије је тај програм приоритет Београда, а за тај чвор, коме је „Прокоп” само станица – немамо пројекат.

Коридор 10, могао би се, да није европски пројекат, назвати и идејом нашег (само)заваравања, јер о њему причамо, снивамо, планирамо… већ деценијама, а од њега – једва који километар, за чије пројектовање треба бар година напорног и стручног рада. Тражимо зајмове од светских и европских банака, али конкретних пројеката тих километара – нема. Нисмо чак ни земљу откупили од сељака или промућурних тајкуна који су је својевремено покуповали по багателним ценама, а сада хоће сваки ар да продају као суво злато и да од државе, која не зна или неће да мисли даље од мандата надлежних министара за инфраструктуру или јавне радове, извуку десетине милиона евра.

Како је могуће да поред толиких министарстава, јавних предузећа, института, пројектних завода и кућа… Србија нема готове пројекте за објекте које деценијама најављује? Није непознато да нас Европа већ обилато обилази преко Румуније и Бугарске за Турску и Грчку?

Када питамо челне људе института, да ли је могуће да немамо готове пројекте, рецимо, за поједине деонице, никако и за цео Коридор 10, они немо слежу раменом и кажу – па неко мора да наручи тај посао и да га плати.

Од министарских обећања о стотинама километара аутопутева или пруга, Дунаву као пловном путу који нас спаја са западном и источном Европом, нема ништа осим јевтиног личног и политичког маркетинга. Нема дана да се не чује по неко ново обећање о аутопутевима и њиховима везама, као да је реч о цртежима, а не озбиљном, пре свега, финансијском, стручном и грађевинском послу.

У овим и још многим примерима доказујемо по ко зна који пут да нам организација државе и пратећих служби пада на конкретним пројектима. Кредиторима лепе идеје ништа не значе, ако не покажемо сву озбиљност у њиховом пројектовању, а то је више него озбиљан, мултидисциплинаран посао у који мора да буду укључене многе службе и организације и по вертикали и хоризонтали државе и привреде.

Ми се негде у тим координатама губимо, јер нисмо способни да се ваљано организујемо, а када то некако и учинимо, сваке две-три године, после сваких избора, мењамо комплетан руководећи састав не само у министарствима, већ и у јавним предузећима која се, између осталог, баве и пројектним пословима. А онда – све Јово наново. Док се, међутим, Јова снађе – прође мандат. Свеједно како се Јова звао – Велимир или Милутин.

Већ данима у Београду борави руска делегација с којом се наши стручњаци договарају на шта потрошити обећаних 800 милиона долара кредита за инфраструктуру. И до чега се дошло? Поразно. Немамо готове пројекте. Хоћемо паре за пруге, станице, електрификацију… али када кредитор затражи да види шта ће то он финансирати – ми, осим магловитих планова и идеја, немамо шта да му понудимо.

Стручњаци кажу да и за „Прокоп”, која је већ деценијама пусто градилиште, треба поново радити пројекат. Три деценије је тај програм приоритет Београда, а за тај чвор, коме је „Прокоп” само станица – немамо пројекат.

Коридор 10, могао би се, да није европски пројекат, назвати и идејом нашег (само)заваравања, јер о њему причамо, снивамо, планирамо… већ деценијама, а од њега – једва који километар, за чије пројектовање треба бар година напорног и стручног рада. Тражимо зајмове од светских и европских банака, али конкретних пројеката тих километара – нема. Нисмо чак ни земљу откупили од сељака или промућурних тајкуна који су је својевремено покуповали по багателним ценама, а сада хоће сваки ар да продају као суво злато и да од државе, која не зна или неће да мисли даље од мандата надлежних министара за инфраструктуру или јавне радове, извуку десетине милиона евра.

Како је могуће да поред толиких министарстава, јавних предузећа, института, пројектних завода и кућа… Србија нема готове пројекте за објекте које деценијама најављује? Није непознато да нас Европа већ обилато обилази преко Румуније и Бугарске за Турску и Грчку?

Када питамо челне људе института, да ли је могуће да немамо готове пројекте, рецимо, за поједине деонице, никако и за цео Коридор 10, они немо слежу раменом и кажу – па неко мора да наручи тај посао и да га плати.

Од министарских обећања о стотинама километара аутопутева или пруга, Дунаву као пловном путу који нас спаја са западном и источном Европом, нема ништа осим јевтиног личног и политичког маркетинга. Нема дана да се не чује по неко ново обећање о аутопутевима и њиховима везама, као да је реч о цртежима, а не озбиљном, пре свега, финансијском, стручном и грађевинском послу.

У овим и још многим примерима доказујемо по ко зна који пут да нам организација државе и пратећих служби пада на конкретним пројектима. Кредиторима лепе идеје ништа не значе, ако не покажемо сву озбиљност у њиховом пројектовању, а то је више него озбиљан, мултидисциплинаран посао у који мора да буду укључене многе службе и организације и по вертикали и хоризонтали државе и привреде.

Ми се негде у тим координатама губимо, јер нисмо способни да се ваљано организујемо, а када то некако и учинимо, сваке две-три године, после сваких избора, мењамо комплетан руководећи састав не само у министарствима, већ и у јавним предузећима која се, између осталог, баве и пројектним пословима. А онда – све Јово наново. Док се, међутим, Јова снађе – прође мандат. Свеједно како се Јова звао – Велимир или Милутин.