Jovo - nanovo

Već danima u Beogradu boravi ruska delegacija s kojom se naši stručnjaci dogovaraju na šta potrošiti obećanih 800 miliona dolara kredita za infrastrukturu. I do čega se došlo? Porazno. Nemamo gotove projekte. Hoćemo pare za pruge, stanice, elektrifikaciju… ali kada kreditor zatraži da vidi šta će to on finansirati – mi, osim maglovitih planova i ideja, nemamo šta da mu ponudimo.

Stručnjaci kažu da i za „Prokop”, koja je već decenijama pusto gradilište, treba ponovo raditi projekat. Tri decenije je taj program prioritet Beograda, a za taj čvor, kome je „Prokop” samo stanica – nemamo projekat.

Koridor 10, mogao bi se, da nije evropski projekat, nazvati i idejom našeg (samo)zavaravanja, jer o njemu pričamo, snivamo, planiramo… već decenijama, a od njega – jedva koji kilometar, za čije projektovanje treba bar godina napornog i stručnog rada. Tražimo zajmove od svetskih i evropskih banaka, ali konkretnih projekata tih kilometara – nema. Nismo čak ni zemlju otkupili od seljaka ili promućurnih tajkuna koji su je svojevremeno pokupovali po bagatelnim cenama, a sada hoće svaki ar da prodaju kao suvo zlato i da od države, koja ne zna ili neće da misli dalje od mandata nadležnih ministara za infrastrukturu ili javne radove, izvuku desetine miliona evra.

Kako je moguće da pored tolikih ministarstava, javnih preduzeća, instituta, projektnih zavoda i kuća… Srbija nema gotove projekte za objekte koje decenijama najavljuje? Nije nepoznato da nas Evropa već obilato obilazi preko Rumunije i Bugarske za Tursku i Grčku?

Kada pitamo čelne ljude instituta, da li je moguće da nemamo gotove projekte, recimo, za pojedine deonice, nikako i za ceo Koridor 10, oni nemo sležu ramenom i kažu – pa neko mora da naruči taj posao i da ga plati.

Od ministarskih obećanja o stotinama kilometara autoputeva ili pruga, Dunavu kao plovnom putu koji nas spaja sa zapadnom i istočnom Evropom, nema ništa osim jevtinog ličnog i političkog marketinga. Nema dana da se ne čuje po neko novo obećanje o autoputevima i njihovima vezama, kao da je reč o crtežima, a ne ozbiljnom, pre svega, finansijskom, stručnom i građevinskom poslu.

U ovim i još mnogim primerima dokazujemo po ko zna koji put da nam organizacija države i pratećih službi pada na konkretnim projektima. Kreditorima lepe ideje ništa ne znače, ako ne pokažemo svu ozbiljnost u njihovom projektovanju, a to je više nego ozbiljan, multidisciplinaran posao u koji mora da budu uključene mnoge službe i organizacije i po vertikali i horizontali države i privrede.

Mi se negde u tim koordinatama gubimo, jer nismo sposobni da se valjano organizujemo, a kada to nekako i učinimo, svake dve-tri godine, posle svakih izbora, menjamo kompletan rukovodeći sastav ne samo u ministarstvima, već i u javnim preduzećima koja se, između ostalog, bave i projektnim poslovima. A onda – sve Jovo nanovo. Dok se, međutim, Jova snađe – prođe mandat. Svejedno kako se Jova zvao – Velimir ili Milutin.

Već danima u Beogradu boravi ruska delegacija s kojom se naši stručnjaci dogovaraju na šta potrošiti obećanih 800 miliona dolara kredita za infrastrukturu. I do čega se došlo? Porazno. Nemamo gotove projekte. Hoćemo pare za pruge, stanice, elektrifikaciju… ali kada kreditor zatraži da vidi šta će to on finansirati – mi, osim maglovitih planova i ideja, nemamo šta da mu ponudimo.

Stručnjaci kažu da i za „Prokop”, koja je već decenijama pusto gradilište, treba ponovo raditi projekat. Tri decenije je taj program prioritet Beograda, a za taj čvor, kome je „Prokop” samo stanica – nemamo projekat.

Koridor 10, mogao bi se, da nije evropski projekat, nazvati i idejom našeg (samo)zavaravanja, jer o njemu pričamo, snivamo, planiramo… već decenijama, a od njega – jedva koji kilometar, za čije projektovanje treba bar godina napornog i stručnog rada. Tražimo zajmove od svetskih i evropskih banaka, ali konkretnih projekata tih kilometara – nema. Nismo čak ni zemlju otkupili od seljaka ili promućurnih tajkuna koji su je svojevremeno pokupovali po bagatelnim cenama, a sada hoće svaki ar da prodaju kao suvo zlato i da od države, koja ne zna ili neće da misli dalje od mandata nadležnih ministara za infrastrukturu ili javne radove, izvuku desetine miliona evra.

Kako je moguće da pored tolikih ministarstava, javnih preduzeća, instituta, projektnih zavoda i kuća… Srbija nema gotove projekte za objekte koje decenijama najavljuje? Nije nepoznato da nas Evropa već obilato obilazi preko Rumunije i Bugarske za Tursku i Grčku?

Kada pitamo čelne ljude instituta, da li je moguće da nemamo gotove projekte, recimo, za pojedine deonice, nikako i za ceo Koridor 10, oni nemo sležu ramenom i kažu – pa neko mora da naruči taj posao i da ga plati.

Od ministarskih obećanja o stotinama kilometara autoputeva ili pruga, Dunavu kao plovnom putu koji nas spaja sa zapadnom i istočnom Evropom, nema ništa osim jevtinog ličnog i političkog marketinga. Nema dana da se ne čuje po neko novo obećanje o autoputevima i njihovima vezama, kao da je reč o crtežima, a ne ozbiljnom, pre svega, finansijskom, stručnom i građevinskom poslu.

U ovim i još mnogim primerima dokazujemo po ko zna koji put da nam organizacija države i pratećih službi pada na konkretnim projektima. Kreditorima lepe ideje ništa ne znače, ako ne pokažemo svu ozbiljnost u njihovom projektovanju, a to je više nego ozbiljan, multidisciplinaran posao u koji mora da budu uključene mnoge službe i organizacije i po vertikali i horizontali države i privrede.

Mi se negde u tim koordinatama gubimo, jer nismo sposobni da se valjano organizujemo, a kada to nekako i učinimo, svake dve-tri godine, posle svakih izbora, menjamo kompletan rukovodeći sastav ne samo u ministarstvima, već i u javnim preduzećima koja se, između ostalog, bave i projektnim poslovima. A onda – sve Jovo nanovo. Dok se, međutim, Jova snađe – prođe mandat. Svejedno kako se Jova zvao – Velimir ili Milutin.