Не морамо баш све да поједемо

Од очекиваног раста БДП од 1,5 одсто ове године, под условом да га и достигнемо, можемо се надати нешто лагоднијем животу него лане, али и даље лошијем него 2008. У тој готово статистичкој игри добијамо нешто више простора за јачање свих видова потрошње. Очекивани раст националног колача, по мом суду, треба да усмеримо у инвестиције, а не да га измрвимо за јавну и личну потрошњу. Не морамо баш све да поједемо. Сваки здрав динар треба да потрошимо за инвестиције, јер су оне једини кључ за решење наших највећи проблема у привреди. Одлуку о пропорцијама укупне потрошње тог новоствореног колача мора да донесе влада, а не политичари, каже редовни професор Београдске банкарске академије др Хасан Ханић одговарајући на наше питање – шта учинити са евентуалним веома скромним растом БДП.

С којих почетних позиција крећемо?

По др Ханићу ту нема неке велике тајне нити мудрости. И реално и номинално падају нам плате и пензије. Из месеца у месец све је мањи број оних који примају чак и те – најмање плате у Европи. Такво јењавање прихода прате раст цена и курса. Шта то говори?

Да нам опада потрошња у малопродаји. Опада штедња. Не само због пада стандарда и примања, већ добрим делом и услед нестимулативне каматне политике, а без штедње нема акумулације за дугорочнија улагања. Када немаш својих пара мораш да подигнеш зајам, а кредити су – не само због светске кризе и Грчке – за нас већ одавно скупи. И тиме се опет враћамо на почетак – да по цену мање јавне и личне потрошње, уз одрицања свих – кренемо у нов развој, у инвестиције, истиче наш саговорник који готово у свакој прилици између појмова „развој” и „инвестиције” ставља знак једнакости.

Проблем Србије је, по њему, и у све већем објективном паду продуктивности. Слаба је мотивисаност људи да за минималне плате дају све од себе. Неконкурентни смо. Имамо неатрактиван привредни, политички, правни, па и социјални миље. У таквим околностима две милијарде долара страних директних, гринфилд инвестиција у Србију биће веома неизвестан и тежак задатак за ову годину.

Чак и да те паре дођу, ми имамо страшан проблем зван – беспарица. У Србији је више од 60.000 инсолвентних и неликвидних предузећа која нису способна да измирују ни најосновније обавезе и на краћи рок. Држава још није, по њему, направила „тријаж” којој се од тих фирми може, а којима не може помоћи повољнијим кредитима. Без тога сви ће се копрцати у сопственој немоћи, а то мало пара које ће до некога, ипак, стићи неће битније решити готово системски проблем.

На чему се, у нимало повољним околностима, заснива процена о пузећем расту БДП?

На пољопривреди и расту свакојаких услуга. Индустрија, а поготово грађевинарство, које ове године има упола мање уговорених послова у односу на такође мршаву 2009, губе, нажалост, на значају и учешћу.

Наша невоља је, међутим, што и у том малом расту БДП нема више разменљивих добара – индустрија, пољопривреда и грађевинарство, који једно могу бити предмет унутрашње и спољне трговине. Ми извозом правимо свега петину БДП. Једна Словенија чак три четвртине. Она је, примећује др Ханић, због тога извозно зависна, али ми никако да се изборимо са увозном зависношћу.

Круг проблема с којим се суочава наша привреда, упозорава др Ханић на крају, ту се негде полако затвара, али он нуди и одговор – решење за наше нагомилане невоље мора бити у штедњи, мањој потрошњи и паметним улагањима у развој. Све остало је одлагање коначног суочавања са кризом која ће за нас, вероватно, трајати и када свет нађе решење за своје невоље.

------------------------------------------------------

Горко задовољство

Био сам у Америци када сам дознао да је ММФ, у договору с нашом владом, ревидирао овогодишњу планирану стопу привредног раста са два на 1,5 одсто. То је, коначно, 27. маја и потврђено у њиховом заједничком саопштењу. Тиме су у пуној мери потврђене све моје процене и прогнозе, засноване, наравно, на економетријским истраживањима. Почетно професионално, па и мало људско задовољство, заменила је горчина сазнања да и тих 1,5 процената нису на сигурним ногама. Због тога сам у последњим проценама још уздржанији. Оптимистички је 1,5, песимистички један, а бојим се све извеснијих – 1,2 одсто, каже др Ханић.

Враћање у сферу позитивних стопа БДП, по њему, неће ићи ни тако брзо нити лако. Јер, ни падање није било мало и споро. Прошлу годину, према званичним подацима, окончали само са падом БДП од три одсто. Резултати истраживања професора Ханића, према ценама из 2008, а не из 2002, говоре да је тај пад био и свих четири процента. А то већ није добра основа за трновит пут навише.