Сарајевске поруке

Оно чега су се многи прибојавали уочи сарајевске конференције десило се – оптимистични тонови европских званичника нису изостали, али Западном Балкану ипак ништа конкретно није обећано. Како су Србији, али и осталима у региону поручили челни људи Европске уније, ова заједница је „недвосмислено посвећена европској перспективи земаља Западног Балкана”, али под „фер и ригорозним условима”. Шта то практично значи? Ако се на чланство у ЕУ (изузев Хрватске којој се оно обећава најкасније 2011. године) мора чекати десет па и више година питање је колико тај циљ остаје привлачан.

Дуготрајност процеса приступања ЕУ истовремено рађа и многе опасности. У земљама које још нису зацелиле ране из најновијих ратова, немали је број оних којима рука помирења коју њихови званичници пружају комшији нимало не изгледа као леп призор. Европска перспектива која се у свим земљама окружења истицала као мотив да се гледа унапред упркос свим нерешеним проблемима, чини се постаје све мање извесна и то би могло да подгреје старе нетрпељивости и продуби проблеме. Колико је мало потребно да се страсти узбуркају сведочи отказивање Силајџићеве посете Београду пошто његово инсистирање да се види са Илијом Јуришићем, осуђеним за злочин у Добровољачкој улици, у Београду није наишло на разумевање.

Лидерима курса помирења и сарадње негативни сигнали из Брисела врло лако би могли да избију главни адут из руку па и да направи проблеме на унутрашњој политичкој сцени.

У региону су од Сарајева очекивали много више. Главна замерка која им је протеклих година упућивана са Запада да недовољно сарађују и да личе на буре барута, од пре неколико месеци не стоји сасвим. Тај нови моменат није довољно истакнут у говорима европских званичника.

Требало би, међутим, разумети и страховања и проблеме са којима се суочава ЕУ. Несмотреност, како у Бриселу, карактеришу последње проширење када су у ЕУ примљене Бугарска и Румунија, и економска криза озбиљно су уздрмале ову заједницу и ставиле Западни Балкан „ад акта”, бар за неко догледно време.

Ипак, овај скуп остаће упамћен по томе што су, први пут за исти сто сели представници Србије и Приштине. То је са становишта ЕУ и један од највећих успеха конференције.

Гимних формула као соломонско решење, претрпела је велике критике од највећег дела српске опозиције која је тражила да се званичници Србије не појављују у Сарајеву без државних ознака. Истовремено, неким од утицајних земаља Запада ни то решење није било по вољи па су до последњег тренутка покушавали да створе ситуацију у којој би представник приштинских институција наступао као државни изасланик. Из ове дипломатске битке Србија је изашла као победник, али време највећих искушења је тек чека. Каква год била одлука Међународног суда правде, извесно је да Србију и Приштину очекују разговори. Какву ће ко стартну позицију имати одлучиће суд у Хагу.