Уметност у силосима Житомлина

Пет радних дана прошле недеље, од 25. до 29. маја, од раног поднева до дубоко у ноћ, на дну Дорћола, кроз силосе Житомлина, по речима Маје Лалић, креативне директорке Миксер фестивала, продефиловало је око 40.000 посетилаца претежно млађе генерације, да би били део манифестације која је повезала арт, архитектуру, музику, филм...

Изложбе, концерти, филмске пројекције, трибине, предавања подељени су у контакт, талент, експо, арт, еко, и парти зоне, а увече, под отвореним небом био је увек пун Кино Миксер. Од документарца о митским осамдесетим, преко студентских радова до узбудљивих, интелигентних документарних филмова Наде Реј, Мастерс оф Десигн. Гледали смо тако чувеног Милтона Глејзера у филму о реализацији СВА театра у Њујорку, Стивена Хелера (који је овог марта био у Београду) како са страшћу говори о својој огромној збирци објеката који на најразличитије начине илуструју идеје тоталитаризма двадесетог века. Сазнали смо како се праве модели у једној од чувених школа дизајна, какви су професори и о чему говоре кад говоре о образовању будућих дизајнера.

Београд и Балкан промовисани су као нови развојни епицентар Европе. Балкан је простор којем географски никако да се дефинишу границе. Појам који се се често користи да би се нагласио примитивизам и мрачна ирационалност овде је употребљен као место сарадње у сваком погледу.

Изложбени део у натуралистичком фасцинантном амбијенту силоса за жито био је подељен у неколико одвојених изложби. Главни селектор велике Арт зоне био је Михаел Милуновић, а посебне селекције самог фестивала, часописа Кварт, галерије Озон и Теленор колекција окупили су 60 аутора познатих на међународној сцени. Видели смо квалитетну репрезентацију младих дизајнера из Србије која је и ове године учествовала на Сајму намештаја у Милану. Мада разнородне, изложбе су функционисале као целина, иако су се многи радови једва изборили са грубим а визуелно јаким амбијентом у којем је лебдела једва видљива прашина.(/slika2)

Ноћу, силоси су били позадина за очаравајуће пројекције Дорјана Колунџије.

И једна архитектонска изложба, смештена на четвртом нивоу Житомлина, у Контакт зони била је магнетно привлачна. На шездесетак добро распоређених паноа испричана је прича о континуитету архитектонске модерности у Хрватској од почетка двадесетог века до данас. Велики део те историје припада некад заједничкој историји архитектуре Југославије. На тим паноима нашли су се и објекти Николе Добровића, аутора у бомбардовању, 1999, срушеног генералштаба у улици Кнеза Милоша. Никола Добровић је тридесетих година прошлог века пројектовао виле у Дубровнику и хотел на Лопуду. У духу модерне, елегантно, сензибилно, некад спартански једноставно, али свакако револуционарно за то време. Изложба која је показала колико смо били блиски и колико смо се раздвојили у последњих двадесетак година.

Испод Контакт зоне, на трећем нивоу, представиле су се више и високе уметничке и архитектонске школе. Поставиле су своје изложбе са пробраним радовима, представиле део својих активности и на различите начине се трудиле да привуку посетиоце. Овај део био је најзанимљивији будућим студентима и онима који се одлучују куда ће на мастер студије.

У магацинима су се сместили и комерцијални излагачи, београдске креативне агенције, тамо су одржавана предавања, дискусије и трибине.

Било је и добро познатих гостију из иностранства. Мирко Илић био је, уз овдашње дизајнере, члан жирија конкурса за младе дизајнере, за просторну графику у пословницама Лутрије Србије. Стигло је 120 радова, а прве две награде освојили су радови Владимира Анђелковића. Константин Грчић је још једном жирирао радове младих дизајнера и учествовао на дискусијама, а Андрија Русан, главни уредник Ориса, говорио је на трибини о преживљавању и перспективама независних креативних часописа.

Одржана је и пета Пећа кућа (Pecha Kucha) ноћ. Дизајнери, архитекти, цртачи графита, студенти, домаћи и гости, сви су се одлично припремили за свој наступ. Говорили су лако и течно шест и по минута о себи и свом раду синхроно са слајд пројекцијом. Некад и сувише увежбано, закључила је модераторка Весна Пејовић и на шесту Пећа куча ноћ, одржану у галерији Озон само неколико дана касније, позвала је учеснике тек неколико дана пред наступ. Да би били спонтанији у презентацији, објаснила је.(/slika3)

Све је функционисало без напетости, наизглед лако. А само организатори знају како им је било. И тако треба да буде. Чак је и време било лепо. Тих неколико дана пролеће је било баш онакво каквим га замишљамо. Близина реке била је освежавајућа, а и разговори о граду на реци су добили свој смисао. Извесно је да је избор ове локације за фестивал актуелизовао питања која се тичу планирања града и даље судбине индустријске зоне која се у једном тренутку нашла скоро у центру на једној од најатрактивнијих градских тачака.

Прошла је још једна од великих београдских мајских манифестација. Показало се да је Београд довољно велики да се са лакоћом носи са тако богатом понудом. Велики градови током целе године нуде мноштво разноврсних програма у исто време, и није увек лако одлучити се. Београд има таквих амбиција, а овај мај је показао да оне нису неосноване. Иако су се БИНА (Београдска интернационална недеља архитектуре), Дани Ориса и Миксер настављали једно на друго, организатори су показали велику професионалност, колегијалност и зрелост. Уважавали су једни друге, сарађивали, подржавали се и демонстрирали како се може без скандала, а са успехом изаћи из замке коју постављају термини манифестација које скоро да се преклапају. Ни ту није крај. Кад ово будете читали тек што ће бити завршена пета Београдска недеља дизајна.