Живот без мржње

ЉУБОВИЈА – У Узовници, селу поред Дрине, једном од већих на подручју општине Љубовија, у лепој приземној кући са двориштем окићеним помоћним зградама, у 92. години, живи сам Љубомир Пуцаревић, најстарији човек у Подрињу.

– Немам тајне о дуговечности. За дуг живот не постоји универзалан рецепт. Никад нисам бирао јело, хранио сам се чиме и остали моји укућани. Док сам био млађи волeо сам да попијем по неколико чашица добре ракије шљивовице и по коју чашу црног вина. Међутим, живео сам без мржње. Равнодушност ме и чува. Рођен сам 14. маја 1914. године. Мајка ме је родила у кошари. То је објекат у којем се држи стока. Била је направљена од букових дасака, прекривена сламом од ражи и овса. Имала је две просторије, у једну од њих моја мајка Јела је затварала овце и козе а друга је служила за становање. Пре него што сам се родио, 1914. године, мој отац Цветко је отишао у војску. Било је рато стање па је у војсци био све  до 1918. године. Основну школу завршио сам у селу Узовници. Како знам за себе радио сам физичке послове и ништа ми није било тешко. На одслужење војног рока отишао сам седмог маја 1935. године. Био сам у краљевој гарди у коњици у касарни на Топчидеру у Београду 18 месеци – каже Љубомир.

Чика Љубомир je виталан и надасве врло интелигентан човек, каже дa се осећа као да му је тек шездесета година. Истина, мало слабије чује, а има наочаре које му служе само за читање. Код лекара је био због прехладе пре седам година. Не воли да буде беспослен. Стално је у покрету и нешто ради. Ужива он да се бави повртарством, па у близини куће има башту у којој је подоста разноврсног поврћа. Има и малу плантажу малина на којој је засад од око 500 садница овог јагодичастог воћа. Овог лета убрао је 400 килограма веома квалитетних малина и испоручио их откупљивачу, хладњачи у Узовници.

– Волим да одем и у шуму и да у њој радим са моторном тестером. Сваке године себи и својим кћеркама Косани и Ружици, које су удате и живе у Љубовији, за зиму сам без ичије помоћи припремим дрва за огрев – вели Љубомир.

Испих из чаше мало ракије, којом ме је Љубомир послужио, и упита га како он  живиш сам у кући, долазили комшије у посету.

– Живим добро. И тако ће бити докле ме год здравље буде служило.

Радио сам 12 година у Шумском газдинству ,,Борања" из Лознице, на пословима секача дрвета. Петнаест година провео сам радећи у руднику олова и цинка ,,Велики мајдан" код Љубовије. Био сам копач руде. Са 27 година радног стажа отишао сам у инвалидску пензију 1971. године. Пензија ми је 20.000 динара. Сасвим довољно за живот и да плаћам порез на имовину коју имам. Уредно плаћам утрошак струје и телефон. Телевизор немам, радио не слушам. Кад сам беспослен у двориште сам са ,,Политиком" у рукама. Седнем на траву и читам ове новине. Читам и књиге, али само које су штампане ћирилицом. Прочитао сам их подоста. "Српску трилогију" за свог живота прочитао сам осам пута. Код мене дођу, у посету да мало попричамо, и попијемо по кафу комшије: Милутин Полић, Раденко и Миодраг Пуцаревић. Често код њих одем и ја. Честити су то људи и добри домаћини. Мене поштују као да сам им родитељ. Богами, вреди имати овакве комшије. Имам ја шесторо деце. Три кћерке и три сина. Кћерке су удате и живе у Љубовији. Синови су у Београду, имају кров над главом и средства за живот. Кћерке ме обилазе често. Дођу, припреме ми храну и поспреме кућу. Пресрећан сам што сам доживео да имам десеторо унучади и двоје праунучади. Седамнаестог јуна ове године моја кћерка Косана удала је кћерку Миладу. Био сам на свадби и заиграо у сватовском колу. И запевао сам. Уживам да се веселим, одувек сам то волео а и толерантан сам.